Фрањо Малин (9. август 1884. – 20. децембар 1955), публициста, професор, писац, културни посленик, соколски функционер, један је од оснивача, први кустос и управник тадашњег Музеја Матице српске. Као активни учесник у раду Матице српске предложио је 1932. године да се уреде Матичина архива и музеј. Наредне године у пролеће 1933. иницијатива за отварање музеја је почела да се реализује. На предлог Музејског одбора приликом оснивања Музеја Матице српске (30. марта 1933) Фрањи Малину је с пуним поверењем поверена дужност кустоса и управника, коју је с великим успехом обављао до избијања Другог светског рата 1941. године. У том својству, располажући врло скромним материјалним средствима, са свега два помоћна службеника, Малин је вршио своју дужност врло савесно, предузимљиво и са пуно љубави. Потпомогнут од чланова Музејског одбора, знатно је допринео успешном формирању Матичиног Музеја, који се тада развијао једино захваљујући разумевању тадашње управе Матице српске. То је био први музеј у Новом Саду. Тридесетих година прошлог века Малин се ангажовао у Матици и на другим њеним културним и научним акцијама: био је и библиотекар и водио посебан инвентар Галерије ликовних уметности Матице српске, која је тада, 1933. године, располагала са око 200 уметничких дела. Већ тада, у оквиру Музеја могли су се сагледати обриси будуће самосталне Матичине установе – Галерије Матице српске.

Миленко Шербан (4. април 1907. – 30.  јул 1979) сликар, сценограф, ликовни педагог и први послератни кустос и управник Галерије Матице српске. У тадашњем Музеју Матице српске Миленко Шербан је најпре радио као рестауратор (1935–1936), када је под надзором сликара Уроша Предића рестаурирао неколико оштећених слика. На заједничкој седници Управног и Књижевног одбора Матице српске (1945) изабран је за кустоса, а исте године је постао члан Музејског одбора, док је на функцији управника био током 1946. године. У периоду после Другог светског рата, Галерија Матице српске је значајну пажњу усмерила на сакупљање и излагање уметности 20. века, чији је један од главних представника био и сликар Миленко Шербан, који је припадао генерацији уметника која је допринела формирању модерног српског и југословенског сликарства двадесетих и тридесетих година прошлог века. Прикупљање и попуњавање фонда Галерије делима савремeних војвођанских уметника у великој je мери заслуга деловања Миленка Шербaна, као и његовог наследника Миливоја Николајевића. Снажан печат оставио је својим радом у реорганизацији тадашњег Музеја Матице српске, као и у конституисању Војвођанског музеја и сређивању његове прве сталне поставке.

Миливој Николајевић (24. март 1912. – 27. августа 1988), сликар, ликовни педагог, управник Галерије Матице српске, оснивач Академије уметности у Новом Саду и председник Матице српске. На челу Галерије Матице српске био је од 1947. године, те је као први управник ове установе поставио темеље њеног деловања које је спроводио готово три деценије. Допринео је пресељењу Галерије у сопствену зграду на Тргу галерија и био аутор првих сталних поставки и монографских студија. Проучавао је, а затим и представљао, српску уметност прошлих времена на савремен начин и залагао се за њено боље позиционирање у друштву. Креирао је излагачку политику Галерије, трудећи се да организује бар две изложбе годишње: једну историјску, монографску или тематску из прошлих епоха и једну савремену из актуелне уметничке праксе. Таквом политиком дао је велики допринос, како проучавању уметничког наслеђа, тако и популаризацији савременог стваралаштва кроз групне изложбе војвођанских уметника и њихове самосталне ретроспективне изложбе. Успоставио је сарадњу са сродним музејским установама у тадашњој држави Југославији и Комисијом за културне везе с иностранством. Тако је излагачку делатност у Галерији обогатио међународним изложбама, с једне, и омогућио презентацију националне ликовне уметности у иностранству, с друге стране. Својим ангажманом допринео је успостављању Галерије Матице српске као самосталне установе високих професионалних стандарда. Установљеним програмом поставио је основни модел за рад Галерије у наредним деценијама који и данас следимо.

Радивој M. Ковачевић (7. новембар 1914. – 17. јануар 1992), референт, кустос, помоћник и в.д. управника Галерије Матице српске. На пословима обнове и попуњавања уметничких збирки Галерије, првобитно је радио као помоћник кустоса, а потом и као референт и кустос (1950–1958). Крајем 1957. заједно са Миливојем Николајевићем, Олгом Микић и Миодрагом Коларићем извршио је одабир, разврставање и распоређивање експоната по изложбеним просторијама у реновираној згради Галерије Матице српске, некадашњој Продуктној берзи. Две године касније (1959) постао је помоћник управника Миливоја Николајевића, a потом је постављен за в. д. управника (1976–1979). Показао је велики смисао за развијање разноврсних и специфичних галеријских послова: радио је на организовању великих студијских изложби старог српског сликарства и стварању збирки српских бакрореза 18. века и копија зидног сликарства 18. и 19. века. Својим образовањем и радом допринео је да се у земљи и иностранству афирмишу изузетне вредности уметничке збирке Галерије, као и традиција и култура овог поднебља. Његова посебна заслуга је утемељивање и развијање галеријске педагошко-пропагандне службе. Још као помоћник управника настојао је да ову важну делатност што више развије и обогати. Захваљујући његовим напорима Галерија је учврстила своје место у групи најпознатијих културних установа тадашње Југославије, што је допринело њеној афирмацији у широј јавности.

Милан Соларов (2. јануар 1933. ‒ 29. септембар 2019) уметник, професор Универзитета, теоретичар уметности и управник Галерије Матице српске (1979‒1983). Након завршених студија историје уметности радио је као доцент, ванредни и редовни професор Методике наставе ликовне културе на Ликовном одсеку Академије уметности у Новом Саду (1977‒1998). На место управника Галерије постављен је 1. марта 1979. године, након пензионисања Радивоја Ковачевића. Милан Соларов је током свог мандата у Галерији ставио акценат на пропагандно-педагошки рад, а захваљујући његовом залагању формирана је прва Педагошко-пропагандна служба. У том правцу је усмерио и изложбену делатност. Током 1982. године започета је реализација мањих путујућих изложби („Разумевање сликарства Ђуре Јакшића”, „Слике и цртежи Уроша Предића из колекције Галерије Матице српске”, „Сликарска породица Алексић – Никола, Иван, Душан и Стеван” и др.). Акценат је био на изложбама из фонда Галерије које су имале за циљ да представе и популаришу дела и учине их доступним широј јавности, али и да културу, уметност и образовање пренесу путем уметничких дела у мање средине. Овакав приступ био је потпуно у складу с друштвеном улогом музеја за коју се залагао Соларов. Као уметник излагао је на бројним изложбама како групним, тако и самосталним. Учествовао је на изложбама светске смотре модерног цртежа у Барселони, Навари и Памплони. Био је члан Удружења ликовних уметника Војводине и Међународног удружења ликовних критичара AICA. Добитник je награде Новосадског салона (1985).

Олга Микић (24. октобар 1928. – 16. октобар 2018), историчарка уметности, прва кустоскиња Галерије Матице српске у садашњој згради на Тргу галерија, управница Галерије (1983‒1988). По завршетку студија историје уметности на Филозофском факултету у Београду (1952), запослила се почетком 1953. године у Галерији Матице српске као кустоскиња-приправница. По пресељењу Галерије Матице српске из зграде Марије Трандафил у нову зграду некадашње Продуктне берзе 1958. године, учествовала је у поставци нове сталне изложбе српског сликарства и графике од 17. до 20. века. Уз редовна напредовања у струци у Галерији је провела цео свој радни век до одласка у пензију 1989. године. Подручје њеног стручног интересовања била је српска уметност од 17. до 20. века. Највише се бавила српским сликарством 18. и 19. века на подручју некадашње Карловачке митрополије. Првих година по доласку у Галерију активно је учествовала у обогаћивању галеријске уметничке збирке обиласком и рекогносцирањем подручног терена ради откупа уметничких дела из приватног власништва и дугорочних позајмица из друштвене својине, како би ова некада скромна ликовна збирка, деценијама презентована у оквиру Музеја Матице српске, постепено добила изглед комплетне галерије новије српске уметности од 17. до 20. века. Њен истраживачки рад резултирао је бројним изложбама и студијама, а објављени подаци су у највећем броју до тада били непознати.

Лепосава Шелмић (3. октобар 1944. – 30. септембар 2002), магистар историје уметности, рад у Галерији је започела као кустос 1970, а затим наставила као њен управник од 1988. до 2002. године. Иако се на челу Галерије Матице српске налазила у тешким историјским временима, успевала је да око Галерије окупи широк круг добротвора, дародаваца, покровитеља и поштовалаца. Великим личним и професионалним угледом врсног историчара уметности допринела је да многи добротвори и дародавци Галерији поклоне уметничка дела од значаја за историју и културу српског народа. На тај начин се увећавао и обогаћивао уметнички фонд и проширивала изложбена и издавачка делатност Галерије. Доградњом нове изложбене сале на другом спрату, за јавност отворенe 1992. године, увећан је простор сталне поставке, што је омогућило њено хронолошко проширење и излагање уметничких дела прве половине XX века. Поштујући и истичући заслуге претходних генерација, нарочито је инсистирала на обради и публиковању колекције Галерије Матице српске, као и на научно-истраживачком раду на српским православним светињама у Румунији, Мађарској и Покрајини Војводини. Поред резултата у стручном музеолошком и научно-истраживачком раду, Лепосава Шелмић је својим организационим способностима и личним ауторитетом допринела афирмацији Галерије и Матице српске у целини, о чему сведоче значајна признања којима је Галерија одликована током њеног мандата: Орден Светог Саве II степена 1990. године и Орден Вука Караџића I степена 2002. године.

Бранка Кулић (7. септембар 1950) историчарка уметности, музејска саветница и управница Галерије Матице српске. Целокупну професионалну каријеру посветила је раду у установама заштите културног наслеђа. У Галерији Матице српске је од 2001. године радила на пословима помоћника управника, а од 2002. до 2010. као управник. Током осам година руковођења Галеријом учинила је много на унапређењу деловања Галерије у циљу формирања савремене и активне националне музејске установе. Предано је радила на попуњавању уметничког фонда, креирању изложбене и издавачке делатности и формирању нових сталних поставки. Такође, посвећено се бавила истраживањем историје и историје уметности фрушкогорских манастира о којима је објавила више монографија и студија, проучавањем националне историје уметности 18. века и опсежно је писала о културним добрима у Војводини, посебно дворцима и летњиковцима као посебним феноменима. Подједнаку пажњу посветила је и образовању стручних кадрова несебично преносећи своја искуства и знања на млађе колеге. И након одласка у пензију (2010) наставила је активно да делује као чланица Управног одбора Матице српске, Покрајинског завода за заштиту споменика културе, и као председница Управног одбора Галерије Матице српске. Својим богатим искуством, креативношћу и знањем, свакодневно доприноси раду ових значајних културних установа и унапређењу струке у областима заштите и презентације културне баштине.