Црквено-уметничко наслеђе сабрано у згради Епископског двора у Темишвару сведочи о богатој историји и уметничкој традицији насталој и сачуваној под окриљем Српске православне цркве. Формирање збирке црквене уметности почело је када је епископ Георгије Летић 1904. године упутио писмени позив парохијама да се богослужбени предмети који више нису у употреби доставе Епархији, како би били смештени на чување у капели–ризници. Збирка је постепено попуњавана експонатима из манастира и парохијских цркава са територије не само Темишварске епархије, него и шире. Највреднији предмети настали на територији Баната, од Мориша до Дунавске клисуре, представљени су јавности 1967. године у оквиру прве музејске поставке.
Током деведесетих година 20. века у Епископски двор је пренесен и расклопљени иконостас манастира Бездина – рад дрворезбара Аксентија Марковића и сликара Јакова Орфелина из 1802. године.
Проучавањем и заштитом овог блага бавиле су се најугледније српске установе културе, о чему сведочи богата листа изложби и објављених публикација.
Конзервација и рестаурација била је рађена паралелно са проучавањем, али је још увек велики број предмета у лошем стању, оштећен, запрљан и неадекватно смештен.
Галерија Матице српске и Покрајински завод за заштиту споменика културе су 2012. године покренули пројекат конзервације једног дела најугроженијег материјала из депоа Епископског двора који је обухватио избор од педесет портрета, икона, архивске грађе и предмета примењене уметности, као и конзервацију икона са иконостаса манастира Бездина.
Конзервација и рестаурација портрета и икона
Током 2014. и 2015. године рестаурирано је деветнаест портрета на платну и дванаест икона из црквено-уметничке збирке Епископског двора у Темишвару.
Портрети на платну представљају највећу групу предмета. Разнородног ликовног квалитета и степена оштећења, они имају заједничке техничке карактеристике: оксидисали платнени носилац, неадекватне слепе рамове, убоје и искрзане ивице, старе ретуше и оксидисале и потамнеле старе лакове. На многим од портрета на полеђини постоје записи о личности и аутору, који су као драгоцени архивски подаци морали остати читљиви и након конзервације. Део портрета био је урамљен у украсне рамове, такође у лошем стању, на којима се љуспа подлога са позлатом и недостају делови декоративне пасте.
Затечено стање слика одредило је конзерваторски третман: фиксирање бојеног слоја, скидање платна са слепих рамова, исправљање деформација, чишћење. Већина слика је ојачана подлепљивањем новим платном, на начин који је омогућио да записи са полеђине остају читљиви. Замењени су слепи рамови, а завршна фаза била је ликовна реконструкција оштећења.
Слике су опремљене делом у рестауриране историјске украсне рамове, а делом у нове, стилски одговарајуће периоду настанка портрета.
За иконе је пре свега било потребно лепљење пукотина даске и чишћење бојеног слоја од пожутелих лакова и чађи који су их прекривали сивкасто-смеђим тоном. Иконе, за које ће тек наредне студије историчара уметности дати ближу атрибуцију, припадају зографском сликарству, чији живи колорит се након чишћења може сагледати у потпуности.
Конзервација и рестаурација дела примењене уметности и документарног материјала
Мању групу једнако драгоцених предмета чине мапе винограда и манастирских имања на папиру, колорисани графички отисци на папиру и свили, две бакрорезне бакарне графичке плоче и један литографски камен, делови свештеничких одежди и путир, одабрани како због документарне, тако и због уметничке вредности.
Конзервација и рестаурација материјала на папирном носиоцу обухватала је неколико различитих поступака, у зависности од коришћене технике и материјала. Највише су заступљене мапе имања на којима се налазе исписани текстови различитим бојама и мастилима, што је захтевало пажљива фиксирања како би се сачували драгоцени натписи приликом спровођења поступка неутрализације, бељења и ојачавања листова. Графички отисак карте Европе, колорисан акварелом, заправо је као и Табло поглавара српске православне цркве, служио као учило. Листови већих формата су били уролани, оштећени по ивицама, местимично подерани и површински запрљани. Мапе су подлепљене на нови јапански папир, а рестаурација је урађена адекватним јапанским папиром након чега је на појединим местима реконструисана црна линија бордуре. За мапе мањег формата израђене су фасцикле, док су мапе већег формата урамљене са антирефлекс стаклом.
Конзервација и рестаурација уметничких предмета од свиле спроведена је након претходних испитивања после чега је установљена методологија приступа конзервацији. Након рашивања свих постојећих делова спроведен је третман дезинфекције, као и поступак механичког чишћења уз успостављање оптималних услова киселости средине. Рестаурирани су оштећени делови од брокатне свиле, плиша или ланеног платна. Примењен је поступак мокрог хемијског чишћења, као и замена платна где је било потребно. Спроведена је и заштита златовезних аплицираних трака и кићанки и израђене су посебне картонске кутије за адекватни трајни смештај.
Графичке плоче представљају значајне уметничко–историјске артефакте на основу којих је било могуће урадити нове отиске на квалитетном бескиселинском графичком папиру, у сарадњи са Академијом уметности у Новом Саду. Бакарне графичке плоче су очишћене од оксидације, а литографски камен је заштићен слојем гумиарабике. На тај начин је обновљена графичка матрица и поновљеним отискивањем створена су нова уметничка дела велике вредности.
Конзервација и рестаурација бездинских икона
Иконе на иконостасу, другом по реду у Бездинској манастирској цркви, израдили су у периоду од 1793. до 1802. године сликар Јаков Орфелин и дуборезац и позлатар Аксентије Марковић. Орфелиново ауторство на иконама из Бездина потврђује, између осталог, и његов потпис на икони Недремано око, изнад царских двери.
Иконостас из Бездина припада развијеном типу и чини компактну целину са певницама и троновима. С тридесет једном иконом на самој олтарској прегради, представља једну од најлепших дрворезбарских целина у српским црквама новијег доба. Раскошно резана олтарска преграда је залазила дубоко у наос, прекривала зидове и ступце, не нарушавајући у XVIII веку модификован, али сачуван православни идентитет српских цркава. Јаков Орфелин је управо на овом месту показао сву вредност и аутентичност свог уметничког дела.
Године 1991. већина икона са дуборезом је ради конзервације пренесена у Епископски двор у Темишвару, где су конзерватори Републичког завода за заштиту споменика културе формирали приручну радионицу, а у самом храму је остала конструкција иконостаса, тронови и певнице са стасидијама. Рад је прекинут 1993. године, а иконе и делови дубореза су наредне две деценије чекали на наставак конзервације. Конзерваторски проблеми на иконама су били велики још пре демонтаже из манастирске цркве, настали као последица изузетно неповољних микроклиматских услова у самом храму, црвоточине, високе влаге и ранијих прокишњавања кровног покривача.
Нова иницијатива за конзервацију и рестаурацију иконостаса из манастира Бездина дошла је 2013. године, ангажовањем Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Након детаљног документовања стања и утврђивања методологије конзервације, рад се одвијао у летњим месецима 2013, 2014, 2015. и 2016. године, на терену, у приручној радионици смештеној у самом Епископском двору, а паралелно с тим и у Заводу у Петроварадину, где су пренесене иконе које су захтевале посебне конзерваторске третмане.
Упоредо су стручњаци са Катедре за инжењерство материјала Технолошког факултета у Новом Саду спровели испитивања и резултате сумирали у елаборату о сликарској технологији бездинских икона. На основу елабората познато нам је да су иконе сликане јајчаном темпером са додатком ланеног уља.
На иконама су паралелно рађене две групе послова: столарско-дуборезачки (консолидација дрвених носилаца, украсних рамова и припадајуће резбе са реконструкцијом недостајућих делова) и сликарско-конзерваторски (фиксирање и чишћење бојеног слоја са уклањањем оксидисалих лакова и накнадних преслика). Завршну фазу чиниле су естетска реконструкција: позлата дубореза и ретуш оштећења бојеног слоја.
Иконе Јакова Орфелина са бездинског иконостаса су сада део ризнице Епископског двора у Темишвару. Кроз рад конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе оне су заштићене, конзервиране и обезбеђене од даљег пропадања, а један део је изложен у оквиру Ризнице.
Пројекат обнове иконостаса српске православне цркве у Чакову
Иконостас српске православне цркве у Чакову, рад Димитрија Поповића из 1771, делимично је уништен у пожару 2005. године. На позив Епископа будимског и администратора темишварског Лукијана, стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе су 2012. године снимили стање, урадили неопходна испитивања и на основу сачуване документације израдили пројекат реконструкције. Изванредна резба је била делимично сачувана, али се реконструкција није могла завршитити без додатних истраживања. Документација је нађена у Народном музеју у Зрењанину, у Програмском архиву РТС и код фотографа Станка Костића, који је снимао иконостас десетак дана пре пожара. Посебан задатак конзерватора представља анализа могућег степена реконструкције сликаних сцена, ради обнове ове веома значајне барокне целине.
