Paralelene dimenzije viševekovnih odnosa kao i deljenja zajedničkog kulturnog prostora povezale su dva muzeja, novosadsku Galeriju Matice srpske i Nacionalni umetnički muzej iz Temišvara izložbom Paralele Novi Sad / Temišvar koja se trenutno nalazi pred temišvarskom publikom. Prisustvo Galerije Matice srpske u Temišvaru kao Evropskoj prestonici kulture podseća nas na naše kulturno-prestoničke doprinose, ali i ukazuje na razliku u odnosu na zemlje Evropske unije kroz činjenicu da je Temišvar priredio izložbu Brankuši: rumunski izvori i univerzalne perspektive.
Projekat svetskih dimenzija zahtevao je ogromna finansijska sredstva za transport i osiguranja radi pozajmica Brankušijevih dela iz Nacionalnog muzeja moderne umetnosti, pariskog centra Pompidu, londonskog Tejta, fondacije Gugenhajm, Nacionalnog muzeja umetnosti u Bukureštu, Muzeja umetnosti iz Krajove, ali i više privatnih kolekcija iz sveta. Istoričarka umetnosti Doina Lemni, jedna od najznačajnijih poznavalaca Brankušijevog rada, autor je izložbe i teksta u katalogu dok je arhitekta Atila Kim uobličio postavku skulptura, fotografija, crteža i skica ovog čuvenog vajara, rumunskog i francuskog – podjednako, a nadasve planetarnog stvaraoca čuda. Na simboličkom nivou, Brankuši se vratio u domovinu sa preko 100 umetničkih dela izloženih u virovitom prostoru dramatičnih, tamnih pasaža.
Konstantin Brankuši, jedan od onih umetnika čije ime se transformiše u više kultura spajajući se u jedan univerzalan tok vizuelnog sveta u kojem nije vajao figure nego misli, kako je tvrdio njegov učitelj iz Trgu Žiua, mesta pokraj njegovog rodnog sela Hobica – znajući da su njegove misli zapravo simboli, metafore i alegorije. Mudri čobanin sa obronaka Karpata, sin seoskog stolara, otišao je kasnije kao i mnogi drugi umetnici toga doba u umetničko srce Evrope u grad Svetlosti – Pariz. Ipak, ostao je veran svojoj jednostavnosti koja mu je donela veliku slavu i blagostanje. O umetnosti je učio u tri škole: u Krajovi, Bukureštu i Parizu. Predan i posvećen učenju istraživao je formu kojoj je ostao do kraja lojalan smatrajući „da prava, istinska forma treba da sugeriše beskraj a površine bi trebalo da izgledaju kao da stalno napreduju, kao kad bi iz mase krenule u perfektno, kompletno postojanje“.
Govorio je da umetničko delo traži strpljenje i najviše od svega, nepoštednu borbu sa materijom koja može da se dobije direktnim klesanjem što znači definitivno suočavanje sa materijom. Na samom početku izložbe Brankuši: rumunski izvori i univerzalne perspektive možemo videti zadivljujući anatomski Ekorše koji se smatra znamenitim dostignućem bukureštanske škole umetnosti. Izradio ga je zajedno sa svojim profesorom Đerotom i na njemu sagledavamo dvojnu perspektivu ljudskog tela, umetničku i anatomsku. Nakon okončane treće godine studija, Brankuši napušta Rumuniju u 28. godini života kao oltenski seljak, zagledan u lice iznenađenjima sa pesmom na usnama. Zahvaljujući dobrim vezama među rumunskim imigrantima stiže do rumunske kraljice Marije koja je izdejstvovala kod čuvenog Rodena da ga primi u vajarski studio.
Vrlo brzo ga je napustio shvativši da je Roden tvrdoglav baš kao i on i „da u senci velikog drveta ne raste ništa“. Brankuši je pristigao u Pariz u isto vreme kada i Pikaso, Modiljijani, Apoliner, Lipšic i Arp, Šagal i De Kiriko. U boemskom životu i ekscentričnim ateljeima-laboratorijama u Monmartru i Monparnasu, Brankuši je sedeo u La Rotondi gde je i upoznao većinu svojih prijatelja. Školu lepih umetnosti upisao je 1905. godine u klasi Marsijea, kada na Jesenjem salonu nastaje umetnički skandal XX veka – fovizam.
Nove ideje preplavile su centar umetnosti kada u Parizu Brankuši izlaže prvi put 1906. godine na Nacionalnom salonu delo Portret muškarca. U markiranju odvajanja od svog učitelja Rodena kreirao je tada skulpturu pod nazivom Molitva dok je radio na svojoj prvoj velikoj porudžbini za nadgrobni spomenik advokata Staneskua. Na izložbi u Temišvaru su i dečije glave pod nazivom Ponos, Glava deteta koje spava, Glava prvog koraka i fotografije mrtvih priroda sa poetičnim nazivima kao što su Početak sveta, Mrtva priroda sa Ledom i Prvi plač ali i živopisni svetlopisi vajareve muze Ejlin Lejn u rumunskoj narodnoj nošnji. Znameniti skulptor prvi atelje imao je u ulici Plas Dofen na šestom spratu gde na leđima iznosi kamen iz pariskih katakombi i drvene grede sa pariskih gradilišta. Od jednog od tih blokova izveo je i svoje čuveno delo Poljubac 1910. godine, sintezu moderne skulpture, stilizovanu i konceptualnu, nastalu u duhu Pikasovih Avinjonki, svu u odbacivanju akademizma, u času kada od javnosti dobija prva ozbiljnija priznanja. U povratku arhaičnom, „platonskom viđenju“, Brankuši je ostvario dijalog sa modernim skulptorskim jezikom, ali i romaničkim nasleđem katedrala, iz jedinstvenog bloka – „kamena kojeg zidari odbaciše“. Posebno je zanimljiva vizura uznemirujuće atmosfere na njegovim skulpturama koja je promenila stav prema celokupnoj umetnosti, kada je arhitektonska dimenzija skulpture istaknuta od strane Rodžera Alarda, umetničkog kritičara koji je zastupao kubistički avangardni pristup na Salonu nezavisnih u Parizu 1912. godine.
Propaganski koncept Kapije poljupca kao „realizovan san“ u Targu Žiju, delo je poetske reprezentacije Ljubavi, na izložbi predstavljen kao univerzalni projekat koji nagoveštava njegovo remek delo Stub bez kraja, beskonačnu uzdignutu formu o kojoj je pisao kao „o večnoj pesmi koja nas približava beskonačnosti, izvan svakog bola i površnog uživanja“. Egzotični portreti Danaide, Muza, baš kao i bronzani portreti mađarske slikarke, vajareve velike ljubavi, nestale u vihoru prvog Svetskog rata – Margite Poganj, poput obraza Bogorodičinih crta oko kojeg je javnost nagađala da li se radi o portretu žene ili jajeta, nastali su u isto vreme kada Brankuši radi na studiji glave Narcisa. Da je Brankuši bio utemeljen u tradiciji rumunske kulture i predanja potvrđuju i dominirajuće teme ptica u njegovoj umetnosti. Majastra skulpture iz 1910–12. godine zajedno sa Zlatnim pticama iz 1919–23. godine i Pticama u svemiru iz 1923-41. godine označavaju legende i mitove Ovidijevih metamorfoza i snažno referišu na magične ptice iz rumunskog folklora.
Konstantin Brankuši jedan je od retkih vajara koji je svoj san ostvario. Put od zamisli do realizacije zabeležen je i na ovoj izložbi, gde vidimo na koji je način Brankuši, zajedno sa rumunskim inženjerom Stefanom Gorgesku Gorjanom radio na kompleksnom projektu Beskonačnog stuba, najpre nazvanom Stub zahvalnosti posvećenom goržanskim herojima poginulim u Prvom Svetskom ratu u Targu Žiju, gradu njegovog detinjstva. Bilo je zahtevno prevesti umetnikovu zamisao u realnost. Pošto je težio apsolutnom savršenstvu, radovi Konstantina Brankušija nisu mnogobrojni. Njegove skulpture daju pečat slave brojnim muzejima sveta a Francuska, njegova druga zemlja u kojoj je delovao preko pola veka i u kojoj je nasledstvom ostavio svoja umetnička dela i svoje ateljee, odužila mu se tako što je u okviru Muzeja savremene umetnosti u Parizu, ispred centra Žorž Pompidu sagradila novi atelje koji odražava autentičnost ateljea iz Empas Ronsena.
Brankuši je bio usamljenik, mudrac, buntovnik i neumoljivi radnik. Rodio se u Rumuniji, a živeo pola veka u Francuskoj, najviše poznat u Sjedinjenim Američkim Državama. Jednom je napisao: „Moj život je bio niz čarobnih događaja“. Svetac sa Karpata na Monparnasu. Dosta od njegove impresivne monumentalnosti možete videti u Nacionalnom umetničkom muzeju u Temišvaru do 28. januara 2024. godine.
Ne gubite vreme.
Dr Danilo Vuksanović,
pomoćnik upravnika GMS i viši konzervator
