Vrednost skulptura Ivanke Acin se ogleda u njenoj veštini da uz pomoć figure tela i izraza lica prikaže finu psihologiju i unutrašnja zbivanja čoveka. Pri tome ona se nije služila prenaglašenom ekspresijom i eksplikacijom, nego se kroz širok spektar emotivnih gestova na skulpturama primećuje suzdržanost i suptilnost. Pored emocija opisanih telesnom retorikom, na njenim skulpturama primećuje se stalno jedinstvo teme i forme, koje se međusobno prepliću i nadopunjuju. Radni modeli, skice i kalupi mogu se razumeti kao dokument o nastajanju skulpture. Radovi Torzo muškarca i Torzo žene izvajani nakon 1950. godine potkrepljuju pomenuti interes umetnice za telo, a rađeni kao skice za skulpturu Talasi II. Poluležeći aktovi izvedeni su u non finito (nedovršenoj) formi kojom umetnica ističe dva uzajamna aspekta skulpture, sirovu materijalnost i prećutnu, neopipljivu duhovnost. Neprikazani delovi ruku i nogu igraju ulogu anticipacije pokreta i atmosfere kojom skulpture odišu. Asocijativnost skulpture navodi nas na propitivanje granica tela i intertelesnih praksi u kojim se nalazimo.
Tema ljubavnog zanosa bila je velika inspiracija brojnim umetnicima u prošlosti i one su imale mitološku, simboličku, alegorijsku ili naturalističku funkciju predstave datog odnosa. Moris Merlo-Ponti ističe da je seksualna praksa forma neverbalnog telesnog jezika kojim se multisenzorno komunicira sa Drugima. Ono se nalazi na granici između vidljivog i nevidljivog, čini bogatstvo značenja koje se ne može do kraja preneti verbalno, nego taktilno, vizuelno i u krajnjem podrazumeva učešće svih čula i intelekta. LJubavni zanos stoga kroji mrežu zajedničkog iskustva, ostaje autentičan i ličan samo za one čije je iskustvo. Takvu vrstu iskustva društveno prepoznajemo između ostalog i kao ljubav.
Kao što znamo, definicija ljubavi postoji onoliko koliko i ljudi na svetu, ona se stalno menja i neretko je u sferama iracionalnosti. Stoga, prikaz(i) ljubavi na skulpturama Ivanke Acin mogu se „iščitati“ u nemim pogledima, nedovršenim prikazima nogu i ruku koje čine telesnu retoriku ljubavnog odnosa, netipičnim položajima figura, ali i u našim anticipacijama koje donosimo sa sobom dok posmatramo skulpture u vizuelnoj interakciji.
Šta ljubav jeste i kako je prepoznati, ispostavlja se kao večito nedovršen zadatak, čije razumevanje pronalazimo na granicama kultura, praksi, iskustava i uverenja. Posmatranjem ovih skulptura u namenski adaptiranom muzejskom prostoru, treba da vas podstakne na prepuštanje i razmišljanje kako doživljavate ljubav i gde je sve možete pronaći.
O umetnici
Ivanka Acin Petrović se rodila i odrastala u Novom Sadu. Svoju prvu fascinaciju skulpturom i formom pronašla je u obućarskom zanatu svog oca Svetozara, koji je „milovao“ drvene kalupe za cipele. Ivankin rani interes za formu istrajao je tokom njenog odrastanja, te upisuje odsek za vajarstvo u klasi profesora Ilije Kolarovića. NJeno razumevanje i interesovanje za skulpturu kretalo se od akademizma do naturalizma, gde je najviše izrađivala reljefe, biste i figure u pokretu. Skulpture je izrađivala u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi do svoje osamdesete godine, a najviše je radila u drvetu (orah, kruška, maslina) što se posebno odražava na njenu reljefnu skulpturu. Imala je nekoliko samostalnih izložbi, kao i brojne grupne izložbe koje su se održale u zemlji i regionu.
Na osnovu tema i umetničkog jezika, rad Ivanke Acin srodan je radovima novosadskih umetnika druge polovine XX veka, koji su težili stilizaciji i realističnom izrazu. U vremenu primene betona, čelika, stakla i drugih nekonvencionalnih skulptorskih materijala, Ivanka Acin je u svom radu ostala pri tradicionalnoj estetici: koristila je zatvorenu formu i tradicionalni materijal (gips, drvo i glinu), a njena umetnost je uvek bila predstavljačka, sa figurom čoveka kao centralnom temom. Vezanost za senzibilitet skulptorskog izraza bilo je od izuzetne važnosti za umetnicu. Stoga je antropomorfizam kao centralni fokus njenog rada oličen u alegorijskim i naturalističkim temama koje osetljivo, ali uverljivo prenose misao i poruku.
Msr Goran Vujkov, muzejski edukator
