Mrđan Bajić (1957) jedan je od najuticajnijih savremenih umetnika u domenu skulpture. Svoj umetnički opus započinje osamdesetih godina, a kontinuirano stvara i predaje i danas. Skulptura Mrđana Bajića neretko referiše i uspostavlja odnose između istorije i politike, stvarajući skulpturu koja treba da bude hroničar individualnih i kolektivnih sećanja, uspomena, doživljaja i značenja koje nosi bivša Jugoslavija, ali i prošlosti u celini. Mapiranje transgeneracijskog iskustva stvarnosti putem skulpture, Bajić oprisutnjuje brojna pitanja poput politizacije istorije, ideoloških narativa, kao i socioekonomska i kultur-politička stanja koja ocrtavaju kako prošlost, tako i sadašnjost.
Mrđan Bajić ne izmešta prošlost u polje „sentimentalne fikcije”, već postavlja pitanja o načinima na koje istorija deluje na pojedinca, kao i o mehanizmima koji prošlost prenose u svest o sadašnjosti. Metodologija izrade njegovih skulptura se bazira na takozvanom formalno-figuralnom pristupu, koristeći se raznim materijalima, objektima i sredstvima, čineći skulpturu krhkom i fragilnom, a opet statički i arhitektonski adekvatnom. Shodno njegovom pristupu, termin koji se vezuje za njegove radove je skulptotektura, spoj skulpture i arhitekture, koji u svom međuodnosu naglašava istorijske ambivalentnosti, ali i tehničke i umetničke doslednosti.
Bajićev umetnički rad nije klasična angažovana kritika društva. On ne traži ultimativni odgovor, već pre svega predočava karakteristike društvenih stanja u prošlosti i danas, provocirajući pitanjem: „Može li i na koji način umetnost da utiče na stvarnost, na vreme i na društvo u kome nastaje?”
O Pustinji
Opasnost leži u tome da postanete pravi stanovnici pustinje i da se u njoj osećate kao kod kuće.
Hana Arent, Istorija političke teorije, 1955.
Umetnička instalacija Pustinja može da upućuje na metaforička značenja kao što su prolaznost vremena, glad, beda i odsustvo života, koja su neretko predstavljana u religijskim i umetničkim predstavama. No, oslanjajući se na umetnikove ideje pri izgradnji značenja koje skulptura (može da) predstavlja, pitanje pogleda ka pustinji ukazuje na naš lični i kolektivni doživljaj koji je uvek određen istorijskim, materijalnim, političkim i iskustvenim obrascima.
Nemačka filozofkinja Hana Arent je u nekoliko svojih studija i eseja (Ljudsko stanje, Izvori totalitarizma) govori o pustinji kao političkoj stvarnosti u koje potpadaju pojedinci i globalno društvo. Za Arent, pustinja je užasna sila koja nas tera u najneplodniji društveni pejzaž iako naizgled živimo u privilegovanom obilju. Ono što se gubi u pustinji jeste ,,ono između”, prostor kroz koji možemo da uspostavimo vezu sa drugima, koji se deli, stvara i nadopunjuje, iz kog izrasta zdrava zajednica. „Biti kao kod kuće” u pejzažu nalik pustinji nosi opasnost da se izgubi svaki stvarni kontakt sa svetom i njegovim stanovnicima. Posledice takve stvarnosti omogućavaju pojavu zla, o kom Arent govori kao „banalnom zlu”. Banalnost zla, dakle, ukazuje na opasnost koja nastaje kada ljudi postanu mehaničke figure u političkim sistemima, gde im je ljudskost potisnuta, a moralne dileme zanemarene. Hana Arent je upozoravala da, kada ljudi prestanu da razmatraju posledice svojih postupaka i prihvate negativne mehanizme vlasti bez kritičkog razmatranja, zlo može postati deo svakodnevice, bez ikakve osude.
Ukoliko sagledate preciznije Bajićevu ,,skulptotekturu” primećuje se da se na desnoj strani ,,korita” nalazi glava satira, čoveka-jarca koji je u istoriji kulture interpretiran kao nagonska i nesvesna sila u čoveku. Ova figura nam suptilno prenosi ideju o nagonskim silama u čoveku putem kojih iracionalno donosimo odluke u sadašnjosti, neodgovorno se odnosimo prema prošlosti i ne brinemo o budućnosti.
Poslušajte zvuke peščane oluje u pozadini, posmatrajte svetlucanje peska i obratite pažnju na miris koji vas okružuje. Postavite sebi pitanje: da li umetnost, kao jedna od oaza, može da nas zaštiti od peščanih oluja koje povremeno duvaju i čine svet izazovnim?
Msr Goran Vujkov
muzejski edukator
