Galerija Matice srpske je u periodu posle Drugog svetskog rata značajniju pažnju usmerila na sakupljanje i izlaganje umetnosti 20. veka. Galerija je 1953. godine prvi put organizovala i stalnu postavku koja je uključivala slikarstvo i skulpturu prve polovine 20. veka. Godine 1992, po završenoj sanaciji zgrade, novi prostor na drugom spratu Galerije namenjen je stalnoj postavci umetničkih dela prve polovine 20. veka. Tako počinje veliki povratak 20. veka u Galeriju i niz postavki moderne umetnosti. U međuvremenu je fond umetnosti 20. veka znatno ojačan otkupima, poklonima i legatima, a u najskorijoj prošlosti i kolekcijom kompanije „Tarket”. 

U praćenju umetnosti 20. veka iz zbirki Galerije Matice srpske i njenih punktuma mogu se razlikovati gotovo svi modernistički i spram modernizma kritički iskazi, ideje i polazišta. Na toj putanji nastaje umetnost modernizama, kao višeslojni nanos ideja, ideologija, estetika, ličnih filosofija, stilova, sučeljavanja, kontinuiteta, avanturizama, unutrašnjih emigracija, konflikata i snova.

Vidimo li je tako, kao spiralnu ili lavirintsku putanju koju uvek iznova treba ispitivati, kroz napretke i povratke, moramo se povinovati osnovnom htenju modernizama 20. veka i shvatiti je kao stalnu i uvek vitalnu interaktivnu i intertekstualnu dijalošku praksu prošlosti i sadašnjosti, „starog” i „novog”, kao otvoren sistem razlaganja, tumačenja, polemisanja i razumevanja. Stoga današnji umetnički materijal, kako iz prve, tako i iz druge polovine prošlog veka, čini suvislu, premda još nedovoljno zaokruženu, ali dovoljno jasnu celinu koja je u stanju da, putem postavke, mapira najvažnije tačke razvoja moderne i savremene umetnosti tokom proteklog veka.

Autorka stalne postavke umetnosti 20. veka je dr Lidija Merenik, profesorka na Odeljenju za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Umetnost 1907‒1947.

Modernizmi u zbirci Galerije Matice srpske, u periodu do 1941. godine, dominantno pripadaju ideološkoj matrici građanske umetnosti, intelektualne i klasne elite i centralne javne sfere i ikonosfere, njenih zakonomernosti, estetike i ukusa. Može se uočiti više etapa i oscilacija modernizma, među kojima iskrsavaju i dominantni tematski okviri, a to su autoportreti, portreti i putovanja.

Umetnost posle 1950.

Modernizmi rehabilitacije kontinuiteta i daljeg usavršavanja ka istinski modernoj, samosvojnoj slici, nisu više, usled promene političko-ideološke paradigme, „građanski” ali uglavnom ni „antigrađanski”. Oni su nešto sasvim novo – osvojeni svet eksperimenta, slobodne volje, permanentna težnja ka oslobođenju od viškova narativa, od pritiska predstavljačkog, od pokoravanja ukusu ili političkoj volji centralne javne sfere. Rečju, težili su i uglavnom odlučno izborili, kako autorsku autonomiju, tako i autonomiju umetničkog dela.