I bogovi su katkad smrtnici…
Ja sam antički bog ljubavi, želje i požude, makar su me takvog doživljavali smrtnici. Još od početka vremena preuzimao sam oblike mnoge. Ni sam ne znam više koji sam od njih. Previše vremena je proteklo od tad. Stari Grci su me zvali Eros, Rimljani pak Amor i Kupid. Jedan od najstarijih pesnika Hesiod u svojoj Teogoniji, čak 700 godina pre Hrista, zabeležio je da sam primordijalno božanstvo, drevna sila spajanja koja nastaje iz samog Haosa i Niks, boginje noći. Blago se sećam tih početaka, svet je bio drugačije mesto. Iz moje ljubavi su se iz istog odvojili pramajka Geja, vama smrtnicima poznata kao Zemlja, i Uran, poznatiji kao Nebo. Od tada sve počinje i čitava pokoljenja bogova strepe pred zlatnim krilima moje veličanstvenosti. LJubav je neizbežna, kažu, nju nije izbegao ni sam Zevs, bog Olimpa. Tokom klasičnog perioda antičke Helade, smatran sam i sinom Afrodite i Aresa, Venere i Marsa, boginjama lepote i ljubavi, odnosno bogova rata. Čini se da se ništa nije promenilo – gde se pojavi ljubav, odmah nastupa rat i obrnuto, rat je borba za ljubav.
Kao dečak, sećam se da sam trčao za majkom Afroditom, oduvek nosivši strele i luk. Nestašnog karaktera, uzbuđivao me je zanos i patnja smrtnika onog momenta kada efekti mojih strela pogode njihova srca. LJubav je bolna i teška, to svaki smrtnik mora da spozna, ali valjda je zbog toga vredno boriti se. To sam naučio i od majke i oca.
Verujem da se i vi pitate kao i brojni drugi pre vas, da li postoji jedna ljubav, prava ljubav, da li je ista, da li se menja, kako i zašto? Možda sada razumete zašto um smrtnika nije u stanju da pojmi potpunu prirodu Erosa? Platon, veliki mislilac među smrtnicima, zabeležio je Pausanijinu besedu, na jednoj od večernjih gozbi. Pronicljivi Pausanija zborio je kako postoje dva Erosa, jedan uzvišeni, nebeski i jedan pandemoski, zemaljski. Oni koji su svoju prirodu uskladili zemaljskom Erosu, težili su telu i kratkotrajnim lepotama ljubavi, dok drugi prepoznavši nebeskog Erosa kao svog vođu, zaljubljivali su se u duše smrtnika, težeći večnosti. LJubav je mnogostruka, teško joj je uhvatiti nit, a Eros uvek je nevidljiv, tek katkad primetite zlatna krila i strujanje vazduha od odapinjanja strela. Svako ima svoju priču o ljubavi.
Moja počinje onog trenutka kada sam ugledao Psihu, najmlađu i najlepšu među sestrama. Bejah poslat od strane ljubomorne majke Afrodite da se osvetim njoj i smrtnicima koji su podrugljivo poredili njenu lepotu sa boginjom.
Predanje navodi: „Ugledavši lik Psihe, Amor se tog trena zaljubio. Psiha, retka među smrtnicama nije mogla da vidi lik boga ljubavi, nevidljivog i neprimetnog, kakva je i ljubav sama. Nagovarana i zastrašivana od strane sujetnih sestara, Psiha se usudila u noći da krišom pogled u najlepšeg među bogovima, što dovede do nepoštovanja božanskih zahteva. Kako bi dokazala svoju ljubav i vrline, draga Psiha je iskušana od strane Afrodite i drugih bogova, obilazivši ceo svet, došla je do samog podzemlja. Nakon brojnih pustolovina u potrazi za izgubljenim neverstvom, bogovi Olimpa priredili su veliku gozbu i venčanje smrtnice Psihe i boga Amora.“
Mnoge nelagode i iskušenja ispitivale su Psihu, u nastojanju da pokaže svoju istrajnost u ljubavi. Svaka ljubav ima svoju putanju, trnovit put koji mora da istraje, da se dokaže. Čak i sami bogovi ponekad bivaju zavedeni uticajima ljubavi, pa i sam bog ljubavi. Ali, ljubavi je mnogo koliko i srca smrtnika, ovo je bila moja priča. Pitanje je: koja je vaša?
O delu
Slika Amor nastala je 1866. godine za vreme Marodićevih studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Pored toga što slika svedoči o vremenu Marodićevog učenja i umetničkog formiranja, ona je i odraz ličnih afiniteta umetnika. Po povratku u zavičaj Marodić je, kao i većina srpskih umetnika, svoj rad oblikovao u skladu s potrebama sredine i zahtevima naručilaca, unoseći znanja i novine koje je stekao u evropskim centrima kroz obrazovanje i kontakt s remek-delima evropskih klasičnih majstora. Kopirajući delo Gvida Renija savladavao je govor baroka kao intelektualne i čulne umetnosti, kao i mogućnosti maštovitog spajanja ideja i simboličnog i alegorijskog iskazivanja poruka kroz umetničko delo. Slikom dominira figura nagog Amora koji stoji na kamenom postamentu na kojem je ispisano AMOR. Predstavljen je kao zamišljen, zlatokosi dečak sa raširenim krilima, u stavu kontraposta. U desnoj ruci prislonjenoj na grudi drži strelu, a u levoj luk kojim se oslanja na postament. Iza leđa se vidi deo tobolca čiji je gornji deo zaklonjen telom i krilima čime ne dozvoljava posmatraču da vidi koliko još strela u tobolcu ima. Blaženi pogled uperen ka nebeskim visinama i svetlost koja isijava iz plave pozadine predstavi Amora daju i sakralnu dimenziju. Ovakvim prikazom ideja o ljubavi, koju simbolizuje Amor u rimskoj mitologiji, se usložnjava. Umetnik spaja ideju svete i profane ljubavi, čime izražava i zamisao o ljubavi kao snažnoj sponi između duše i apsolutnog.
Ovakva predstava ljubavi potiče od neoplatonističke tradicije misli koja je svoje uticaje transformasala od srednjeg veka do renesanse. Marsilio Fićino, renesansni filozof, na temeljima tih ideja postavio je ljubav kao sveopštu kreakciju sveta, koja korespondira između zemaljskog i nebeskog sveta, dok čovek (L’uomo universale) je u središtu. Čoveku stoga pripada sakralna funkcija kreatora sveta u službi ljubavi.
Slikar Aksentije Marodić
Aksentije Marodić smatra se jednim od najznačajnijih srpskih slikara u 19. veku, a predstavnik je romantizma i akademizma u srpskom slikarstvu. Tokom druge polovine 19. veka imao je značajnu ulogu u razvoju srpske kulture i umetnosti i aktivno se zalagao za napredak srpskog društva svojim političkim i kulturnim angažmanom. Prve slikarske pouke i tehničko znanje, stekao je u radionici Petra Pilića u Senti, da bi potom svoja znanja proširio poukama stečenim kod slikara Nikole Aleksića koji je u to vreme boravio u Karlovu (danas Novo Miloševo). U tom periodu upoznao je i slikara Novaka Radonića koji mu postaje dobar prijatelj, čiji su ga podsticaji, ohrabrenja i pohvale usmerili ka daljem slikarskom obrazovanju. Poput drugih talentovanih srpskih umetnika 1862. godine upisao je Akademiju likovnih umetnosti u Beču koju je završio 1866. godine.
Po završetku studija u više navrata je putovao u Veneciju, Rim i Napulj. Studijska putovanja po Italiji bila su za srpske umetnike veoma značajna jer su im omogućavala direktan kontakt sa delima evropskih majstora čime su obogaćivali i proširivali stečena slikarska znanja i upoznavali se sa evropskom kulturom. Aksentije Marodić bavio se pored slikarstva i teorijskim radom koji se može pratiti kroz pisanje kritičkih osvrta o nacionalnoj umetnosti, koji su objavljivani u časopisima Zastava i Javor. Poučen znanjima sa Bečke likovne akademije i evropskim putovanjima, Marodić je oslikao velik broj studija inspirisanih tradicionalnim i klasičnim motivima srednjeg veka i renesanse, kao što su Studija muške glave (1866), Studija muške glave sa šlemom (1865), Glava renesansnog čoveka (1866), Čovek sa kolirom (1866) i drugi.
Nakon završenih slikarskih studija i putovanja posvetio se slikanju ikonostasa i portreta. Prvi veći posao na polju crkvene umetnosti bio je oslikavanje ikonostasa za manastirsku crkvu u Kovilju (1870‒1875) koji skoro u celini predstavlja kopije poznatih dela italijanske renesanse i manirizma. Nakon koviljskog, dovršio je ikonostas u Ilandži (1880) koji je započeo Novak Radonić, a potom se posvetio portretisanju. Među portetima koje je radio po narudžbinama značajno mesto zauzimaju portreti dobrotvora i časnika Matice srpske.
Prvi Marodićev rad za Maticu srpsku bio je izrada nacrta za spomen-medalju povodom stogodišnjice rođenja Save Tekelije, koju je 1861. godine izdala Matica srpska. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1880, a za člana Književnog odeljenja Matice srpske 1883. godine.
Goran Vujkov, muzejski edukator
