Kako ljubav izgleda? Ima ruke da pomogne drugima. Ima noge da požuri do siromašnih i oskudnih. Ima oči da vidi bedu i želju. Ima uši da čuje uzdahe i tugu ljudi. Tako izgleda ljubav.
Sveti Avgustin
Prošla godina obeležena je jednim vekom od rođenja vajara Jovana Soldatovića. Tim povodom Galerija Matice srpske izlila je Soldatovićevu skulpturu Dvoje u bronzi. Godinu dana kasnije, u svom novom materijalu, postala je stalni deo kolekcije Galerije Matice srpske. U fokusu za mesec oktobar je priča o skulpturi Dvoje, u kojoj možete tokom celog meseca uživati u Sobi za prepuštanje.
Dve figure u sedećem položaju, pognutih glava, stilizovane su i izrazito ekspresivne. Očekivani figurativni oblici su deformisani tako da posmatrač oseća njihovu povređenost i istrošenost. Unutar osnovne skulptorske forme piramidalnog oblika razvijen je jedan osobeni konstruktivizam ostvaren dinamikom isprepletenih linija ljudskih udova. Na figurama se, kao prepoznatljiva karakteristika Soldatovićeve umetnosti, ističe uzak torzo s izduženim rukama i nogama. Iako ovu skulpturu ne odlikuju stremljenje u visinu i naglašena vertikalnost, što je karakteristika Soldatovićevih dela vezanih za ciklus Beleženje čoveka, njome dominiraju stanjeni ekstremiteti deformisani u žive i ekspresivne linije u kojima se može naslutiti uticaj švajcarskog nadrealističkog vajara i slikara Alberta Đakometija.
Pre izlivanja skulpture u drugi medij, ovo delo publika je mogla da sagleda samo u gipsu. Sam proces izlivanja u bronzu, na jedinstven način, a opet simbolično, predstavlja kompleksnost ljubavnog odnosa. Proces, promena, kontigencija je nešto što odlikuje ljubav. Skulptura, koja na ekspresivan način govori o brizi, ovo stanje predstavlja na dvostruki način – briga za ljubavni odnos i briga ka Drugom. Prelazak skulpture iz gipsa u trajni materijal govori, na neki način, o sazrevanju ljubavi i procesima sa kojim se čak i u svom materijalnom smislu susreću Dvoje.
Jovan Soldatović pripada generaciji vajara koja je nakon Drugog svetskog rata počela s usvajanjem modernog senzibiliteta. Iako je u periodu prodora slobodne forme ostao u domenu predmetnog, u njegovom delu je prisutna težnja ka razaranju realnih oblika, što se vidi i na ovom radu.
Osnovno obeležje Soldatovićevog skulptorskog dela jeste duboka zabrinutost za čoveka i njegovu sudbinu. Kao rezultat njegovog nastojanja da svojim radom što potpunije dočara unutrašnji život pojedinca, početkom sedme decenije XX veka nastao je ciklus pod nazivom Beleženje čoveka. Prikazujući ljude koji čeznu za mirom, spokojstvom i ljubavlju, pokušao je da opiše tragičnost savremenog čovečanstva u okolnostima svakodnevne otuđenosti. Ovakav Soldatovićev pristup skulpturi definiše se kao egzistencijalni ekspresionizam jer umetnik plastičnom formom nastoji da prikaže svoje ideje o egzistencijalističkim pitanjima i čovekovoj sudbini.
Tokom šezdesetih godina XX veka Jovan Soldatović je izradio više skulptura pod nazivom Dvoje, kao i skulptura na temu osamljenih ljudi prepuštenih sudbini i jedno drugom. One se međusobno razlikuju po stepenu realističnosti u prikazivanju ljudske figure, ali ih sve povezuje osećanje tragičnosti i bespomoćnosti čoveka. Jedna od Soldatovićevih skulptura iz ovog ciklusa, izvedena 1967. godine, nalazi se u parku ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Goran Vujkov, muzejski edukator
