Kako govorimo kada govorimo o ljubavi? Koga sve i šta podrazumevamo? Da li je vezujemo za mesto i vreme i ako da, na koji način? Decembar mesec predstavlja kraj ciklusa Počnimo ljubav ispočetka i s tim u vezi smo ovomesečnu temu posvetili praznicima, okupljanjima, trpezi, odnosno mestima i vremenima u kojim prepoznajemo ljubav u svojim raznim oblicima.
Ideja okupljanja za trpezom prisutna je u evropskoj kulturi još od antičkih vremena. Poznato je da su stari Grci pridavali veliku pažnju hrani i piću kojima su obeležavali razne društveno-političke i kulturno-religijske događaje. Antički pojam agape (ἀγάπη) koji u doslovnom prevodu znači „trpeza ljubavi”, ukazuje na potrebu za prisustvom i učestovanjem u ljubavi (a koja je najčešće razumevana kao porodična ljubav). Kao jedna od načina antičkog razumevanja ljubavi, agape se u hrišćanskoj kulturi održala preko brojnih obreda služenja hrane i pića sa idejom okupljanja oko zajedničke trpeze na važan datum u hrišćanskom kalendaru. U domenu običaja i praznika u pravoslavnoj duhovnosti ideja trpeze ljubavi upražnjava se najčešće pri obeležavanju slava i božićnih praznika. Svaka priprema i služenje praznične trpeze ima svoja opšta pravila, koja su obogaćena ličnim porodičnim ritualima i navikama. Ukoliko sagledamo praznične i slavske trpeze na kojim neretko prisustvujemo, možemo ih doživeti kao koncept za sebe, mrtvu prirodu sa elementima koji imaju svoju jasnu simboliku i namenu, dok se u celokupnom događaju ogleda identitet jedne kulture, zajednice i tradicije u celini.
Posmatrajte dela Đorđa Bošana i Miodraga B. Protića i pokušajte da prepoznate neke istaknute elemente na kompozicijama. Da li vas oni asociraju na praznike?
O umetnicima i umetničkim delima
Umetnost Miodraga B. Protića i Đorđa Bošana obeležila je novu etapu srpske likovne scene nakon Drugog svetskog rata. Ukidajući rigidne kanone socrealističke estetike i poetike, umetnici druge polovine XX veka okrenuli su se umetničkim stremljenjima u pravcima apstrakcije i nove figuracije. Kao umetnici posleratnog slikarstva Đorđe Bošan, ali pre svega Miodrag B. Protić, zalagali su se za autonomiju umetnosti, nezavisnu od paradigmatičnih i ideoloških obrazaca koju je umetnost imala do tada. Uloga nove figuracije imala je za cilj ispitaivanje likovnosti, boje, forme i linije, dok su teme kojima su se bavili kretale od asocijativnih do apstraktnih celina.
Umetnički metod slikara i teoretičara Miodraga B. Protića imao je za ideju postupno redukovanje slikarske površine. Semantički ključ, kako je Protić sam nazivao svoj metod, polazio je od konkretnih celina koje se redukuju i apstrahuju u svojoj vizualnosti, preko asocijativnosti do neprepoznatljivosti forme. Sam postupak menjanja vizuelnog materijala, gubivši postepeno svoju referencijalnost, uvek se oslanjao na svoje primarno polazište. U slučaju mrtve prirode, Protić nagoveštava jasnim geometrijskim konturama predstavljene objekte ne služeći se deskripcijom u tolikoj meri, već u svoj primarni fokus postavlja likovni jezik i konsruktivnost kompozicije.
Msr Goran Vujkov, muzejski edukator
