Ana Bešlić, Torzo, 1954.
mermer, 53,5 × 27 × 18,5 cm
Povodom nove izložbe u Galeriji Matice srpske Identitet(i). Predstava žene u srpskom slikarstvu (1918–1941), ovomesečnu rubriku „U fokusu” posvećujemo umetničkom delu Torzo Ane Bešlić, koja u mediju skulpture otvara slična ona pitanja kojima se bavi izložba – pitanja identiteta, roda i tela.
***
Umetnička radoznalost i moderan senzibilitet naveli su Anu Bešlić da traganje za vlastitim umetničkim izrazom usmeri izvan tradicionalnih tokova. Njeno napuštanje predstavljačkog pristupa i okretanje mogućnostima čistog oblika, kakve pruža moderna skulptura, bilo je podstaknuto u Majstorskoj radionici Tome Rosandića u kojoj je bila saradnik od 1950. do 1955. godine. Naročit utisak na umetnicu ostavila je stručna ekskurzija u Pariz 1952. godine na šta upućuje njena izjava da je posle jednoobraznosti socijalističkog realizma tamo otkrila „mnoštvo mogućnosti neslućenih, neobičnih, čak neshvatljivih.”
Upoznavanje s tada aktuelnim umetničkim tokovima i spoznaja drugačijeg odnosa prema skulpturi motivisali su Anu Bešlić da u skulpturi Torzo, i drugim radovima koji su nastali u prvoj polovini pedesetih godina 20. veka, počne ozbiljnije da se bavi problemom autonomije skulptorskog oblika. Skulptura Torzo predstavlja poslednju stanicu ka potpunom osamostaljivanju plastičke forme od njene povezanosti s oblicima iz prirode i pokazuje nameru umetnice da radikalnom redukcijom dođe do asocijativnog i apstraktnog umetničkog dela.
Iako naziv skulpture Torzo još uvek upućuje na konkretan prirodni oblik, on je ovde uprošćen i sintetizovan do krajnjih granica. U skulptorskoj formi je očuvana izvesna sličnost s telom žene, ali to su samo naznake telesnosti gde se skoro gube elementi ženskosti.
Idealizovano nago žensko telo, savršenih proporcija, ima svoje teorijske osnove u klasičnoj grčkoj umetnosti, a u formi akta, kao uzvišenoj nagosti, zadržalo se veoma dugo. Odnos prema ženskom telu sve do sredine 20. veka funkcioniše kao spoj istorijskih, klasičnih i estetičkih ideala. Taj koncept tzv. „tela kao istorijske situacije” definiše rod koji nije nešto što je prirodno dato, već predstavlja kulturnu normu koja upravlja njenom materijalizacijom. U tom smislu, skulptura kao najrealnija vrsta materijalizacije daje mogućnost sagledavanja telesnosti ženskog tela na različite načine u odnosu na kategoriju vremena i prostora. Skulptura Torzo jedan je od primera „oslobođenja” ovih viševekovnih tematskih opterećenja i ilustrativnosti, zarad čisto likovne izražajnosti.
