Đorđe Krstić (1851-1907)
Slepa devojka, 1880.
ulje na drvetu, 15,8 h 10,2 cm
GMS/U 1336
U trenutku kada naši sportisti osvajaju medalje na paraolimpijskim igrama i kada međunarodna manifestacija Dani evropske baštine posvećuje svoj ovogodišnji program inkluziji, našom pričom „U fokusu“ predstavljamo retku temu u srpskom slikarstvu – portret slepe devojke, rad Đorđa Krstića.
Na minijaturnom portretu, veličine prosečne ženske šake, prikazan je lik mlade devojke, u poprsju, blago okrenut u levu stranu. Atmosfera je hladna i maglovita, kao kada se iz sećanja promalja lik osobe koja nam je odnekud već poznata. Kao senka nekog neprijatnog iskustva iz detinjstva otelotvorena u bledom liku devojke. Ona sanja, ili mašta. Ili razmišlja. Nije ni sama više sigurna o čemu, ali misli su dublje čak i od najdublje tačke u okeanu u kojoj više nema živog sveta. Samo misao koja struji kroz eho modro-plave kojom je obojena pozadine slike. Sa površine kao da dopiru mirisi ustajale kedrovine, premazane slojevima laka, oksidiranog od višegodišnjeg pokušaja da ta dosadna misao izbije na površinu. Devojka je obučena u belu haljinu dubokog dekoltea koja otkriva njenu bledu i nežnu kožu na vratu i grudima. Miris kože, poput mlake cvetne vode za umivanje, kontrast je prašnjavoj atmosferi. Kao sudar vrelog letnjeg dana i hladne morske vode što seče po nogama. Na dodir se čini da gusti slojevi boje na licu i vratu stvaraju efekat kore pomorandže. Oči su sklopljene. Preko čela i ramena padaju bakarne kovrdže, raščešljanje, tršave i suve. Njoj je kosa ogledalo duše. U nju je skupila i zamrsila svu teskobu života. Vetar je jedina nada koja može nešto da popravi, ali nema ga. Sve stoji mirno i tiho kao onog trenutka kada je Krstić načinio poslednji potez kistom i odlučio da završi sliku.
Izvesna koncentracija i smirenost izraza slepog lika karakteristična je za slikara Đorđa Krstića koji je više puta slikao likove slepih. Ova uljana studija nastala je za vreme Krstićevih akademskih studija u Minhenu sa odlikama njegovih ranih radova: osetljiv, mek crtež, svetli usklađen kolorit i slobodan lak potez kista. Kompozicija je mahom ozbiljna, mirna, puna osećaja, bez suvišne teatralnosti. Po stilu, ovaj portret slepe devojke pripada epohi realizma.
Zajedno sa kompozicijom Utopljenica iz 1879. i radovima nastalim naredne godine Anatom, Rastanak momka i devojke i Portret slikara Kramera, ovaj portret slepe devojke omogućio je Đorđu Krstiću svečani ulazak u istoriju srpske umetnosti, a ideje realizma i realistično shvatanje slike dobili svoju potpunu potvrdu. Tako Krstić pripada redu srpskih umetnika koji su svojim delom pobuđivali veliku pažnju, kako među savremenicima, tako i kasnije.
