Milan Konjović (1898–1993)
Lopud, 1926.
ulje na platnu, 50,3 × 61 cm
GMS/U 1469
Godine 1926. umro je francuski slikar Klod Mone, otvorena je Univerzitetska biblioteka u Beogradu, počelo je emitovanje Radio Zagreba; neuspeli atentat na Musolinija u Rimu uzdrmao je politička dešavanja u Italiji. U Novom Sadu se osniva Državni arhiv, umire filmska zvezda Rudolf Valentino, a američki hemičar Gilbert Luis ustanovljava “foton” kao termin za najmanju jedinicu zračenja (gr. φωτός – svetlost). A bez svetlosti nema ni slike, naročito ne mediteranske slike obasjane suncem koju Konjović stvara na Lopudu iste ove godine. U burnoj 1926. ženi se Emom i otvara prvu samostalnu izložbu u somborskoj Županiji, na kojoj izlaže i ovu sliku. Trebalo je ovu godinu nekako prebroditi.
Dve godine ranije (1924), nakon školovanja i boravka u Pragu, odlazi u Pariz, u čuvenu Lotovu školu, na nagovor prijatelja Save Šumanovića. „Osećao sam da moram da napustim njegov atelje i potražim direktnije pouke“ zapisao je nezadovoljan onim što je bilo ponuđeno u čuvenoj pariskoj slikarskoj školi. Ali naredne dve godine Luvr je bio njegova velika škola. Gledanje u stare majstore – Leonarda, Pusena, Engra, opredeliće Konjovićevo slikarstvo ovih godina ka čuvenim „novim realizmima“, utemeljenim na klasicističkim aspiracijama i reminiscencijama. U tom duhu nastaje i slika Lopud – klasicizam, pomešan sa melanholijom i magijom, konstruisan likovnim jezikom kubizma svodi oblike na jednostavne forme, a od zaravnjenih površina stvara pročišćene prostorne strukture. Kao u snoviđenju, miran, nedavno viđeni pejzaž ponovo se pojavljuje u Konjovićevom umu i treperi pred očima u formi sećanja na topao, zlatan mediteranski dan. Tih godina morski prizori su mu neiscrpna inspiracija (Brač, Kasis, Lopud) i predah od užurbanih putovanja između Praga, Pariza i Sombora. Lopudska luka sa franjevačkim samostanom Gospe od Špilice iz 15. veka u pozadini, neodoljivo podseća na de Kirikoove klaustrofobične pejzaže praznih, melanholičnih trgova. Međutim, Konjovićev prizor više je obojen vedrinom, magijom i tajanstvenošću malog primorskog mesta čije su brojne historie zabeležene u kamenim zidovima i popločanim ulicama i trgovima. Žega i lepljivi vazduh suvog letnjeg dana opustošio je ulice. Sublimna praznina prizora nagoni na razmišljanje. Ona je meditativna, oživljava zvuke morskih talasa kojima ritam daje sudaranje malih barki čvrsto privezanih na pristaništu. Po koji krik galebova čuje se daleko u pozadini, tek toliko da nasluti da život od vrućine nije sasvim stao. A čuje se i pitanje koje postavlja slikar – „Šta je u slikarstvu najvažnije, reći jednu reč: tajna“.
