Čuveni italijanski filmski reditelj, scenarista i književnik Paolo Sorentino objavio je 2016. godine neobičnu zbirku pripovedaka Nevažne tačke gledišta. Reč je o dvadeset tri priče-portreta koje počivaju na crno belim fotografijama nepoznatih i očito lažno imenovanih osoba, dela italijanskog fotografa Jakopoa Benasija. Fotografije ostvaraju vrata i pletu priču o izmišljenim ličnim istorijama dvadeset troje junaka, dočaravajući višeslojnost i višeznačnost ljudskog postojanja i raznolikih čovekovih identiteta.
Nepoznata lica na fotografijama inspirisala su Sorentina da sačini neverovatan niz bolnih, dirljivih, ironičnih i duhovitih priča o ljudima o kojima ne zna apsolutno ništa. Tri ženska portreta koja smo izložili u interaktivnom delu izložbe „Identitet(i). Predstave žena u srpskom slikarstvu (1918–1941)“ bila su nama nepoznata lica iz depoa. Publici smo dali zadatak da na trenutak postane Sorentino i da se prepusti mislima i asocijacijama o identitetima i životima ovih žena. Tokom trajanja izložbe stigle su nam brojne inspirativne priče, a pred vama je pobednički tekst ovog muzejsko-literarnog konkursa koji smo nagradili kursom kreativnog pisanja. Čestitamo Aleksandri Stanković na osvojenoj nagradi!
Zorka Đorđević
Rođena sam u zoru 1960. na Đurđevdan. Rođena da vladam, da uspem, da stvaram, da budem svoja, da radim sve što poželim. Dadoše mi ime Zorka. Po babi, ne po zori i snazi nastajućeg dana, ne po želji majke već po tradiciji i želji oca. I tu je već pala senka na izlazeće sunce i otvorenost neba koje je svoje plavetnilo upilo u moje oči. Tu se već stisla muka moje majke od nedosanjanih snova i dvanestočasovnih porođajnih bolova na ivici života i smrti. Ni vetrovi koji su duvali cele te noći nisu mi doneli lakoću koraka već čežnju za daljinama, za pokretom, za tuđim životima. Za slobodom. Doduvao je melanholiju i pognuo pogled. Sakrio oči da se ne vide moji snovi. Da sam rođena u neko drugo vreme možda bih se zvala Sanja.
Bila sam ćelava i nasmejana beba. Ko bi reko da ću jednog dana imati slapove divlje crvene kose i suzu u oku. Mnogo su me voleli. Donela me roda posle deset godina braka bez dece. Niko nije znao da je mama pazila i čuvala svoju slobodu. Baba se već brinula šta će biti sa nastavkom porodične loze. Mada, kad sam se rodila rekli su svima “rodilo nam se unuče” a ne “sad imamo naslednika”. Bila je to samo devojčica. Mnogo ju je voleo njen tata, a i ona njega. Do osamnaeste godine je mislila da se nikada neće pojaviti neko tako savršen kao on. A on joj je slomio srce već kada je imala šest meseci. Baš je tada dobio stipendiju za doktorat u inostranstvu. Do tridesete nije shvatila zašto se plaši da zaspi i zašto sanja užasne crne senke kako je odnose u smrt, umesto predivnih zelenih polja, šuma koje šapuću i daljina koje zovu. I zašto misli da voli pesmu o zeki koji je izgubio potočić u zimskoj noći koju je on pevao, kad svaki put plače.
Da, ”tata te je mnogo voleo” govorila je njena majka kada je umro. Pisao je tako divna pisma iz Nemačke, slao magnetofonske trake sa snimcima Bahove fuge, Toma Džonsa i svog glasa punog melanholije i čežnje za nama dvema. A u stvari mislila je “ja sam mnogo volela onih deset godina koje smo imali nas dvoje sami, pre nego što je otišao da radi doktorat i mene ostavio sa njegovom majkom”. „Ali mama, reci da me ti voliš“ mislila sam ja. Nas dve smo samo ćutale i sanjale nedosanjane snove.
I baba je uvek ćutala. Ja sam želela da se igramo kad sam bila dete, da mi deli mudre savete kad sam bila devojka, ali ona je uvek bila ljuta i ćutala je. A možda je zapravo bila tužna zbog teškog života bez roditelja, što je odgajila mlađe sestre, što je odgajila i ćerkinu decu, jer su ona i zet ubijeni u ratu. Zato što joj je umro najmlađi sin od tuberkuloze, zato što joj je umro muž od srca u četrdesetoj. Zato što su nacionalizovali celu teško stečenu imovinu, zato što sada živi sa snajkom koja želi da se dokaže kao domaćica. Zato što je živela tuđe živote, a ne svoje snove. Ni ona se nije zvala Sanja. Ćutala je i sedela u svojoj sobi. Kada smo kupili prvi TV moji vršnjaci su ga imali već skoro tri godine. Mi smo živeli samo od tatine plate, nas petoro. Baba je volela da gleda filmove bez daha, a ipak je zaklanjala oči kada se neko ljubi. Smejala sam se na to, nisam shvatala da baba mora da ode iz dnevne sobe da bi mama i tata namestili sebi krevet. Ćutala je pre nego sto se šlogirala na devojačku slavu. Ipak sam čula da je nešto rekla – “Bože, samo nemoj da mi uzmeš pamet”.
Ništa nismo radili nedeljom. Nedelja je bila posvećena nečemu većem od nas. Posvećena veri u bolji život, u bolje ljude, u večni život bez bola posle smrti. To je bio dan kad smo išli kod maminih roditelja na ručak. To je bio dan kada je moja mama bila nasmejana. Volela sam mamu kada preuzima vođstvo i pravi planove za slavu. Volela sam kada smo mogli da kupimo sve šta treba za goste, kada smo pravile zajedno gomile kolača i izlazile iz svakodnevnih okvira, kada smo postajale bliske i delile snove. Slavili smo slavu u tajnosti. Pakovali smo sveću u crkvi u novinu, pa u ceger za pijacu da nas neko ne prijavi. Ipak su to bila vremena komunizma u Jugoslaviji. Tada se o veri nije pričalo. Partijske knjižice je trebalo imati, a tata je nije hteo. Pošto je bio buržujsko dete sa oduzetom imovinom, doktoratom i profesurom na fakultetu već je bio sumnjiv. A imao je mlađeg, podobnijeg i sposobnijeg kolegu koji je samo vrebao pogrešnu reč i pravu priliku. Morali smo da ćutimo, a ja sam volela odlaske na Liturgiju s majkom. Tada nismo ćutale. To je bilo ponekad kada se iskrademo ili kad otputujemo i usput u prolasku obiđemo neki manastir. Tada smo puštale naše glasove na slobodu, da se rašire po celoj crkvi, da oslobode sav bol, da se otvore u svoj snazi one zore kada sam se rodila, da ispričaju sve tuge i patnje, da sjedine nas dve žene sa Balkana.
Putovanja su nas spajala. Ona su bila ispunjenje maminih snova. I tatinih, nakon što se vratio sa doktorata. Tada smo postojali samo mi – mama, tata i ja. Mislim, i moj mali brat, ali tada je bio manje u maminom fokusu. Tada se ona opuštala i više bila svoja. Bile su sedamdesete, imala je bluze na krugove sa špicastom kragnom i sandale sa debelom štiklom, zamišljala je da živi u hipi komuni i putuje kombijem i ne misli na patrijarhat. Tad je sve izgledalo moguće. Tata nije vikao, nije nas tukao, mama nije morala da kuva. Tada smo svi bili nasmejani, dok smo nameštali šator i plivali i zaranjali u beskrajne plavetne dubine. Pevali smo dok smo se vozili u našem Fijatu 125 i nadali se da će doći bolje sutra. Ali nije. Samo smo porasli i otišli u svoje živote, a zapravo i nismo. Ostali smo zauvek vezani u okvirima svoje sredine.
Ja sam se udala, pa razvela. Nikada nisam mogla da kažem “ne” majci dok sam bila u braku. Dolazila sam kad god je zvala, kad god je nešto proslavljala, kad god joj je trebala pomoć. Ako je nešto trebalo da se uradi za porodicu to nisam dovodila u pitanje. A zaboravljala sam na sebe i na to da i ja imam svoju porodicu. Tako je moj muž našao drugu porodicu, a ja sam se vratila kod roditelja sa ćerkom. Tata je rekao “sve će se srediti kad se opet udaš, lepo sam ti rekao da on nije za tebe”, a ja sam mislila “ne želim da se opet udam, nisam želela ni prvi put, samo sam mislila da tako treba”. Mislila sam da će moja mama ubediti tatu koji me je mnogo voleo da proda stan i da ćemo kupiti dva manja. Ipak, to je bio porodični stan, a tu je bio i naslednik – mamin miljenik, miljenik svih žena, moj predivni mlađi brat, šarmer, porodični princ. Ja sam srećom žena i ipak imam uvek rešenje. Ako se potrudim, mogu uvek da se udam, bez obzira na privezak – dete iz prvog braka.
Nedavno mi je majka umrla. Uvek sam više volela tatu i nekako sam sa njim mogla da pričam i da se razumem. Bez obzira na to što me razočarao ipak je bio prvi muškarac u mom životu. Nekako sam mislila ako mama umre prva to će mi biti lakše. Ionako je uvek ćutala i morala sam da se brinem što je tužna, da tražim način da je razveselim, da smišljam sitne poklone da je obradujem, kad joj već moj tata nikada nije kupovao ni cveće. Ali bilo je obrnuto. On je prvi umro i opet me razočarao. Ostavio me je da se brinem o njoj. Ne mislite valjda da će onaj lepotan od mog brata da se brine. On je dolazio kod mame dok mu je spremala ručkove. Od kada je ona nemoćna starica, naravno, ćerka je tu da se brine. I tako kad obavim sve što se mora ona i ja sedimo u tišini. Pusti koju suzu kad pomene tatu i to kako ga više nema, a meni ponekad kaže “nema ni tebe, gde si ti?”, a ja se mislim “mama, ovde sam. Kako me nema, zašto me ne vidiš?”. Možda je u pravu. Možda me nema, prave mene. Možda nikad nisam ni postojala. Zapravo, možda je to zbog tog staromodnog imena koje sam uvek mrzela. Možda sam samo živela taj Zorkin život. Al’ kad pomislim na tu zoru kad sam se rodila mislim da sam ipak srećna. Zora znači da se rađa novi dan. Možda je to sada.
