Nakon što se životni ciklus okonča, iza nas ostaju tragovi koje (u najboljem slučaju), dodatno osvetljavaju naslednici. Usled posthumne naknadnosti, neminovno se menja vizura u nedostajanju autora kao jemca, bez čijeg oka, celokupni opus deluje nedovršeno. Muzeji čine sve da tako ne bude.
Veliki dobrotvor Galerije Matice srpske, Petar Ćurčić (1938–2021) želeo je da Galeriji Matice srpske pokloni još 26 grafičkih listova, nove otiske sa starih matrica. Tom daru je priključio i 62 crteža. Slikareva supruga i umetnički saputnik, Vera Zarić (takođe veliki dobrotvor GMS), ispunila je taj zavet. Petar Ćurčić je sve pripremio, pre nego što je ostavio ovozemaljske alate i preselio se na drugu stranu, ponevši sa sobom neverovatnu sposobnost rekreiranja umetničkog procesa. Zato smo pred njegovim delima, u uvećanju njegovog legata, upućeni na liniju kojom je označavao različite istorijske reminiscencije, u kalamburima više nego originalnih kovanica kojima je imenovao vizuelne parafraze i tako uspešno oživljavao umetničku scenu uzdrmanu postmodernističkim improvizacijama. Objedinjujući medij njegove umetnosti, još od početka – šezdesetih godina prošlog veka, jeste crtež, čak i kad se radi o slici.
O pravcu slikarstva narativa, kako je o tome pisao Ratomir Kulić, možemo prilaziti iz različitih uglova i pritom uvideti da su umnoženi narativi dobrim delom pozajmljeni iz nasleđenih obilja – mitoloških, mističkih, hrišćanskih, viteških, literarnih, muzičkih, a zapravo najviše utemeljeni u dijalogu sa samim sobom, u neprestanom ponavljanju. Naravno da sva ta nepresušna Ćurčićeva izvorišta, oslonjena na nesvakidašnju lucidnu erudiciju uzdižu ukupnu filozofiju likovnog dometa. Sveprisutna linearna umreženost nalazi se i na slikama. (O)bojenost je pratilac složenih crtačkih konstrukcija čija razrada logično proizilazi iz crtačko tehnoloških bravura krede, srebrne pisaljke, krejona, olovke, pera, laviranog tuša ili pastela.
Grafički otisci u bakropisu i akvatinti otvaraju horizonte šajkaških ciglana, raskopanu, danas nestalu novosadsku Strumičku ulicu, ali i muzičke sesije u dvoje, nalik hermetičkom zanosu sa Gojinih Kapričosa. S druge strane, bilo bi uzaludno nabrajati alegorične iskaze slike i reči, amblematične simbologije ličnosti i događaja, kao i česte prizore psihološko erotizovanih statusa.
Udvojena stvaralačka stvarnost Petra Ćurčića očitovala se u doslednoj gradnji sopstvene slike sveta (imago mundi), unutar čijih neograničenih tematskih okvira izviru mnogostruki autoportreti – u ogledanju sa brojnim junacima. Apolon, Zevs, Diomed, Minotaur, Sveti Georgije, Savojski, Stratimirović, Pikaso, Maler, Bậba, Čuvar muzeja moderne umetnosti, kao i mnogi drugi imenovani, poseduju slikarevu auru, neizbežni dodir kreacije intenzivnog značenja i smisla. Elementi umetničkih karaktera pred nama, upisani su u drevnosti i modernom podjednako, baš kao što su i naša savremena preispitivanja pritusnuta između minulog i budućeg vremena.
Srećom, u slučaju Petra Ćurčića, u prilici smo da se podsetimo kako je on pisao o umetničkom procesu. Opisivanje potrebe za stvaranjem on je uporedio sa slabijim i jačim prividima/košmarima u kojima se naziru fantomi što kolaju po haosu imaginarne šupljine metafizičkih impulsa. Ta pećina u dubini zemlje, kao alhemijski atanor, zamišljeni je prostor crtačke i slikarske meditacije unutar koje je delao Petar Ćurčić, lovac na sopstvene fantome, u zapletenom lavirintu moderne umetnosti.
mr Danilo Vuksanović
pomoćnik upravnika GMS
Na slici:
Petar Ćurčić, Ciglana kod Kovilja, 2003.
