Галерија Матице српске је 2019. године за своју колекцију откупила два портрета, радове Арсенија Теодоровића, док је трећи портрет, рад Павела Ђурковића, поклон Маријете Вујичић, чија је жеља да остане траг о њеном супругу Стојану Д. Вујичићу, књижевнику, преводиоцу и члану Матице српске, и њиховој заједничкој посвећености проучавању културних веза, као и заштити српског културног наслеђа у Мађарској. Реч је о три грађанска портрета који представљају сведочанство културног, друштвеног и политичког живота Срба у Мађарској током прве половине XIX века.
О дародавцима
Стојан Д. Вујичић (Помаз, околина Будимпеште, 15. мај 1933. ‒ Рим, 11. фебруар 2002) књижевник и преводилац, научни сарадник у Институту за књижевност Мађарске академије наука; оснивач и први управник Српске црквено-уметничке и научне збирке у Сентандреји. Дипломирао је Славистику на Филозофском факултету у Будимпешти, а током читавог живота радио је на успостављању и изучавању културно-историјских и књижевних веза српске и мађарске културе.
Био је доживотни члан Матице српске, члан Савеза писаца Мађарске и Удружења књижевника Србије. Такође, био је и потпредседник мађарског ПЕН-клуба, почасни доктор Универзитета у Новом Саду, од 2000. године постао је члан Српске академије наука и уметности, а 1998. године Светска српска заједница доделила му је признање „Српски витез“.
Маријета Вујичић (Шалготарјан, Мађарска, 1. јун 1946) дипломирала је српско-хрватски језик и књижевност и маћарски језик и књижевност на Филозофском факултету у Будимпешти. Била је дугогодишњи уредник угледног будимпештанског часописа за светску књижевност Nagyvilág (Велики цвет). Уз преводилачки рад промовисала је савремене писце са читаве територије бивше Југославије. Од 1992. године саветник је Министарства иностраних послова Мађарске, а у дипломатској служби најдуже је била у Риму (2000‒2004). Живи у Будимпешти.
О портретима
Арсеније Арса Теодоровић
Георгије Суботић, 1799.
Георгије Суботић родом је из Српског (Доњег) Михољца. Дипломирао је права, а у младости је, крајем XVIII века, био секретар пакрачког епископа Кирила Живковића. У време његовог боравка у Пакрацу портретисао га је Арсеније Теодоровић, како је и забележено на полеђини портрета. Представљен је у својој двадесет четвртој години. Пун младалачке ведрине и прочишћеног колорита, овај портрет приказује Суботића у најпопуларнијој пози епохе – са руком испод сакоа, као симболу мушке снаге и аутономије.
Арсеније Арса Теодоровић
Ана Николић, рођена Андреић, 1818‒1820.
Према сачуваним подацима знамо да је Ана Николић била добротворка и ктиторка обновљеног храма у Будиму. Такође, познато је да се један њен портрет налазио у дворани Црквене општине будимске и да је сву своју имовину завештала, како је записано на полеђини портрета, свим српским црквама у Будиму и Пешти. На овом портрету Ана Николић показује самоуверен и достојанствен став. Одевена је у црну ампир хаљину, док је преко десног рамена пребачен црвени шал – детаљ који је био симбол одмереног модног укуса током прве половине XIX века.
Павел Ђурковић
Портрет непознатог карловачког грађанина, 1820.
О господину са овог портрета, на чијој полеђини је сликар Павел Ђурковић брижљиво записао своје име и годину настанка, не знамо готово ништа. Слика је из породичне колекције Вујичић крајем седамдесетих година прошлог века имала своје прво путовање у Галерију Матице српске, а потом и у Народни музеј у Београду. Тада је установљено да је Жена са црном чипкастом капом из колекције Народног музеја у Београду највероватније пар господину са слике. Њеним доласком у колекцију Галерије Матице српске отвара се поље за нова истраживања, што чини важан сегмент музеолошког рада.
