Хронологија српске уметности

Од зографа до просветитељства. Српска култура XVIII века нераскидиво је везана за религиозну уметност као симбол верског идентитета. Најутицајнији друштвени протагонисти тога доба везани су за цркву, те су уметничке мецене овог периода високи православни јерарси Српске православне цркве и око њих окупљено племство и богато грађанство. Њихов поглед на свет и жеља за учвршћењем националног идентитета усмеравају и уметничке токове. Отуд уметност XVIII века можемо сагледати кроз водеће друштвене идеје које су усвајали патрони српске културе: Сеоба српског народа 1690. на територију Хабзбуршке монархије подстакла је почетак великих промена и прихватање барокне културе која се манифестује кроз популаризацију графике, забрану рада зографа, као и појаву портрета и аутопортрета.

Између вере и нације. На српску уметност у XIX веку утицале су околности одређене животом српског народа у оквирима Хабзбуршке монархије и Османског царства. То је период обележен ослободилачком борбом, тежњом ка уједињењу српског народа и формирањем самосталне државе. Уметничко стваралаштво обликовано је искуствима аутора школованих на европским ликовним академијама и школама. Као одраз актуелних историјских прилика и националних тежњи српског народа у уметности се појављују теме и личности из средњовековне историје, као и важни догађаји и хероји из блиске прошлости и савременог доба.

Уметник и грађанство. Током XIX века новоформирано српско грађанство, европеизирано и финансијски оснажено, постало је носилац друштвених промена и наручилац уметничких дела. Потреба за портретима расте због жеље нове класе за истицањем друштвеног статуса и јавне репрезентације. Уз портретно сликарство у српској уметности развијају се и нове теме: мртва природа, пејзаж, акт и жанр-композиција. Уметници су усвајали нове идеје из европског сликарства током школовања на ликовним академијама у Бечу и Минхену.

Од традиције до модерности. Током XX века српска уметност развијала се у снажном дијалогу између европске модерности и локалних особености. Уметност активно бележи слику друштва које се мења, често га оштро критикујући. Почетком XX века Беч, Минхен, Будимпешта и Праг смењује Париз као водећи центар и упориште нових генерација српских уметника које прихватају и промишљају идеје импресионизма, експресионизма, кубизма, различите авангарне тенденције, те концепт повратка реду и тежње ка апстрактном изразу.