Табу: Тело и ум

Тело је одувек било предмет уметничког интересовања. Представе обнажености, у својој дугој историји, служиле су од академских вежби за студију људске фигуре до сложеног симболичког говора. Све до модернистичких уметничких одступања, вековима се тежило да се тема акта одвоји од овоземаљске сексуалности, експлицитног наговештаја телесности, еротичности али и несавршености. Почетком ХХ века у српској уметности почиње да се уочава модернистичко начело „ослобођене нагости“.

Ко сам ја, ко су други, шта смо једни другима, како се и зашто и по чему разликујемо? Питање сопства старо је колико и човек. Различите културе, навике и потребе одређивале су шта друштво од појединца очекује.

Кроз устаљене обрасце понашања и живљења обликована су очекивања, али и стереотипи. Маргинализоване друштвене групе попут националних мањина, особа са инвалидитетом, различитост условљена родним идентитетом, старосном доби и класом често су конструисани разлози за притисак и насиље доминантне друштвене заједнице. Фотографије перформанса MP_art, који отвара питање односа појединца и средине, у дијалогу су са портретима српске уметности XIX и XX века.

Којим осећањем бисте описали Аутопортрет Новака Радонића? А којим скулптуру Меланхолија? Како представити невидљиво, како обликовати неопипљиво?

Током векова алегоријске представе туге, бола, страха или среће позивале су на размишљања о осећањима. Од медицинских дефиниција до романтичарског бунта уметност је визуализовала човеков сложени емотивни систем. Истовремено, треба имати на уму да су се различите епохе и културе другачије односиле према људским емоцијама. Да ли док гледамо уметничке радове размишљамо или осећамо?

Смрт. Та извесна неизвесност сваког од нас јавља се као коначни и неизбежни завршетак човековог земног живота, неусловљен богатством, друштвеним угледом, статусом или моћи. Зашто је ова природна појава, која побуђује страх, тескобу, забринутост, вечита тема уметника? У уметности смрт и ружно су често представљани као супротности животу и лепоти. Ипак, хришћанство у представама смрти наговештава оптимистичну идеју спасења.