И богови су каткад смртници…
Ја сам антички бог љубави, жеље и пожуде, макар су ме таквог доживљавали смртници. Још од почетка времена преузимао сам облике многе. Ни сам не знам више који сам од њих. Превише времена је протекло од тад. Стари Грци су ме звали Ерос, Римљани пак Амор и Купид. Један од најстаријих песника Хесиод у својој Теогонији, чак 700 година пре Христа, забележио је да сам примордијално божанство, древна сила спајања која настаје из самог Хаоса и Никс, богиње ноћи. Благо се сећам тих почетака, свет је био другачије место. Из моје љубави су се из истог одвојили прамајка Геја, вама смртницима позната као Земља, и Уран, познатији као Небо. Од тада све почиње и читава покољења богова стрепe пред златним крилима моје величанствености. Љубав је неизбежна, кажу, њу није избегао ни сам Зевс, бог Олимпа. Током класичног периода античке Хеладе, сматран сам и сином Афродите и Ареса, Венере и Марса, богињама лепоте и љубави, односно богова рата. Чини се да се ништа није променило – где се појави љубав, одмах наступа рат и обрнуто, рат је борба за љубав.
Као дечак, сећам се да сам трчао за мајком Афродитом, одувек носивши стреле и лук. Несташног карактера, узбуђивао ме је занос и патња смртника оног момента када ефекти мојих стрела погоде њихова срца. Љубав је болна и тешка, то сваки смртник мора да спозна, али ваљда је због тога вредно борити се. То сам научио и од мајке и оца.
Верујем да се и ви питате као и бројни други пре вас, да ли постоји једна љубав, права љубав, да ли је иста, да ли се мења, како и зашто? Можда сада разумете зашто ум смртника није у стању да појми потпуну природу Ероса? Платон, велики мислилац међу смртницима, забележио је Паусанијину беседу, на једној од вечерњих гозби. Проницљиви Паусанија зборио је како постоје два Ероса, један узвишени, небески и један пандемоски, земаљски. Они који су своју природу ускладили земаљском Еросу, тежили су телу и краткотрајним лепотама љубави, док други препознавши небеског Ероса као свог вођу, заљубљивали су се у душе смртника, тежећи вечности. Љубав је многострука, тешко јој је ухватити нит, а Ерос увек је невидљив, тек каткад приметите златна крила и струјање ваздуха од одапињања стрела. Свако има своју причу о љубави.
Моја почиње оног тренутка када сам угледао Психу, најмлађу и најлепшу међу сестрама. Бејах послат од стране љубоморне мајке Афродите да се осветим њој и смртницима који су подругљиво поредили њену лепоту са богињом.
Предање наводи: „Угледавши лик Психе, Амор се тог трена заљубио. Психа, ретка међу смртницама није могла да види лик бога љубави, невидљивог и неприметног, каква је и љубав сама. Наговарана и застрашивана од стране сујетних сестара, Психа се усудила у ноћи да кришом поглед у најлепшег међу боговима, што доведе до непоштовања божанских захтева. Како би доказала своју љубав и врлине, драга Психа је искушана од стране Афродите и других богова, обилазивши цео свет, дошла је до самог подземља. Након бројних пустоловина у потрази за изгубљеним неверством, богови Олимпа приредили су велику гозбу и венчање смртнице Психе и бога Амора.“
Многе нелагоде и искушења испитивале су Психу, у настојању да покаже своју истрајност у љубави. Свака љубав има своју путању, трновит пут који мора да истраје, да се докаже. Чак и сами богови понекад бивају заведени утицајима љубави, па и сам бог љубави. Али, љубави је много колико и срца смртника, ово је била моја прича. Питање је: која је ваша?
О делу
Слика Амор настала је 1866. године за време Мародићевих студија на Академији ликовних уметности у Бечу. Поред тога што слика сведочи о времену Мародићевог учења и уметничког формирања, она је и одраз личних афинитета уметника. По повратку у завичај Мародић је, као и већина српских уметника, свој рад обликовао у складу с потребама средине и захтевима наручилаца, уносећи знања и новине које је стекао у европским центрима кроз образовање и контакт с ремек-делима европских класичних мајстора. Копирајући дело Гвида Ренија савладавао је говор барока као интелектуалне и чулне уметности, као и могућности маштовитог спајања идеја и симболичног и алегоријског исказивања порука кроз уметничко дело. Сликом доминира фигура нагог Амора који стоји на каменом постаменту на којем је исписанo AMOR. Представљен је као замишљен, златокоси дечак са раширеним крилима, у ставу контрапоста. У десној руци прислоњеној на груди држи стрелу, а у левој лук којим се ослања на постамент. Иза леђа се види део тоболца чији је горњи део заклоњен телом и крилима чиме не дозвољава посматрачу да види колико још стрела у тоболцу има. Блажени поглед уперен ка небеским висинама и светлост која исијава из плаве позадине представи Амора дају и сакралну димензију. Оваквим приказом идеја о љубави, коју симболизује Амор у римској митологији, се усложњава. Уметник спаја идеју свете и профане љубави, чиме изражава и замисао о љубави као снажној спони између душе и апсолутног.
Oваква представа љубави потиче од неоплатонистичке традиције мисли која je своје утицаје трансформасала од средњег века до ренесансе. Марсилио Фићино, ренесансни филозоф, на темељима тих идеја поставио је љубав као свеопшту креакцију света, која кореспондира између земаљског и небеског света, док човек (L’uomo universale) је у средишту. Човеку стога припада сакрална функција креатора света у служби љубави.
Сликар Аксентије Мародић
Аксентије Мародић сматра се једним од најзначајнијих српских сликара у 19. веку, а представник је романтизма и академизма у српском сликарству. Током друге половине 19. века имао је значајну улогу у развоју српске културе и уметности и активно се залагао за напредак српског друштва својим политичким и културним ангажманом. Прве сликарске поуке и техничко знање, стекао је у радионици Петра Пилића у Сенти, да би потом своја знања проширио поукама стеченим код сликара Николе Алексића који је у то време боравио у Карлову (данас Ново Милошево). У том периоду упознао је и сликара Новака Радонића који му постаје добар пријатељ, чији су га подстицаји, охрабрења и похвале усмерили ка даљем сликарском образовању. Попут других талентованих српских уметника 1862. године уписао је Академију ликовних уметности у Бечу коју је завршио 1866. године.
По завршетку студија у више наврата је путовао у Венецију, Рим и Напуљ. Студијска путовања по Италији била су за српске уметнике веома значајна јер су им омогућавала директан контакт са делима европских мајстора чиме су обогаћивали и проширивали стечена сликарска знања и упознавали се са европском културом. Аксентије Мародић бавио се поред сликарства и теоријским радом који се може пратити кроз писање критичких осврта о националној уметности, који су објављивани у часописима Застава и Јавор. Поучен знањима са Бечке ликовне академије и европским путовањима, Мародић је осликао велик број студија инспирисаних традиционалним и класичним мотивима средњег века и ренесансе, као што су Студија мушке главе (1866), Студија мушке главе са шлемом (1865), Глава ренесансног човека (1866), Човек са колиром (1866) и други.
Након завршених сликарских студија и путовања посветио се сликању иконостаса и портрета. Први већи посао на пољу црквене уметности био је осликавање иконостаса за манастирску цркву у Ковиљу (1870‒1875) који скоро у целини представља копије познатих дела италијанске ренесансе и маниризма. Након ковиљског, довршио је иконостас у Иланџи (1880) који је започео Новак Радонић, а потом се посветио портретисању. Међу портетима које је радио по наруџбинама значајно место заузимају портрети добротвора и часника Матице српске.
Први Мародићев рад за Матицу српску био је израда нацрта за спомен-медаљу поводом стогодишњице рођења Саве Текелије, коју је 1861. године издала Матица српска. За редовног члана Матице српске изабран је 1880, а за члана Књижевног одељења Матице српске 1883. године.
Горан Вујков, музејски едукатор
