Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.
Лав Толстој
Графиком Породица у граду 1956. године Анкица Опрешник изражава фини сензибилитет породичне љубави. На графици, оштрим линијама приказани су отац, мајка и дете. Отац и мајка одевени су у тиркизно-зелену одећу, док је фигура детета позиционирана ближе мајци. Поглед мушкарца уперен је ка женској фигури, те приказ читаве породице комуницира својеврсним интимизмом и суптилном атмосфером. У позадини се приказује град којим је породица окружена. На градском приказу истиче се дрво које се налази ближе породичној сцени, док са леве стране композиције, крајње неупадљиво налази се приказ крста што алудира на црквени објекат.
Иако крајње идилична сцена породице, графика ове уметнице одражава меланхолију и отуђеност. Уколико узмемо у обзир годину настанка графике, можемо приметити атипични мотив сакралног објекта у позадини. У складу са владајућом идеологијом датог времена, повезивање хомогене породице са црквом није свакодневна. Специфичност медија каква је графика отвара могућност интерпретирања самог дела. У послератној уметности започело је удаљавање од приказа устаљених нормативних образаца традиционалне културе. Сваки приказ, у овом случају породица, није имао за циљ да пренесе неке од универзалних вредности какву је уметност имала у прошлости. Понесени личним искуством, уметници и уметнице користили су своје стваралаштво за пренос личног, интимног и доживљеног искуства. Породица у овом случају може бити то – уметнички доживљај своје породице, слика и прилика породице у датом времену и простору или пак модел ком је свака породица тежила и са којим се идентификовала.
Оно што видимо пред нама може представљати породицу какву имамо, какву смо имали и каквој тежимо. Можемо равнодушно посматрати статичне фигуре које представљају улоге родитеља или детета. Са друге стране, суптилност линије и ликовног језика може нам представљати стилизовану слику наше стварности. Крајњи суд остаје на вама – како ви доживљавате Породицу у граду?
О Анкици Опрешник и њеном раду
Сликарка и графичарка Анкица Опрешник рођена је у Витезу, крај Травника 1919. године. Своје школовање започела је у предратном Београду, у школи Младена Јосића, да би га наставила за време Другог светског рата у Београду на Академији ликовних уметности. Поред Јосића, учитељи сликарства су јој били Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Мило Милуновић и Недељко Гвозденовић. Након студија 1950. године са својим супругом сликарем Миланом Керцом сели се у Нови Сад.
Годину дана касније предаје као професор у Школи за примењене уметности у Новом Саду. Након доминантног соцреалистичког дискурса у уметности, Опрешник поставља прве знаке слободног уметничког израза који утире пут новој модерности. Као члан Графичког колектива 50 имала је прилику да се упозна са бројним уметничким токовима тог времена. Стога, током свог уметничког и педагошког рада излагала је на бројним местима у Европи и свету (Амстердам, Пекинг, Осло, Мексико Сити, Краков, Токио, Рим, Брисел, Беч, Вашингтон и бројни други). Са Миланом Керцом и колегама у чијим редовима је излагала, имала је прилику да стекне бројна познанства. Насупрот томе, њен рад је историјски био у сенци њеног супруга и њених колега. Као школована сликарка, Анкица Опрешник од својих почетака почиње да истражује могућности које у дато време нуди техника графике чије капацитете Анкица користи у истраживању, што ће оставити својеврсну аутентичност у њеном стваралаштву.
Предочене године и интензивно струјање социјализма условиле су уметнике да ограниче своје стваралаштво и повинују се уметничким поетикама у границама владајуће идеологије. Током педесетих година и у послератном периоду, долази до наглог процвата графике. Она постаје независна од њене дотадашње функције и намене и ослобађа се уске везаности за сликарство. Анкица се у свом раду јасно држала традиционалних мотива попут мртве природе, портрета, ентеријера и пејзажа. Плошне позадине њених графичких радова изражене су идејама лирског експресионизма, интимизма и поетског реализма. У домену графике експериментално употребљава боју, линију и форму. Асоцијативно дефинисање форме служило је дијалогу између уметничког дела и посматрача. Свако ко посматра дело имао је прилику да у истом примети нешто другачије, нешто лично, где се излагањем пред уметничко дело продужавао и модификовао ефекат дела тј. графике.
Горан Вујков, музејски едукатор
