Вредност скулптура Иванке Ацин се огледа у њеној вештини да уз помоћ фигуре тела и израза лица прикаже фину психологију и унутрашња збивања човека. При томе она се није служила пренаглашеном експресијом и експликацијом, него се кроз широк спектар емотивних гестова на скулптурама примећује суздржаност и суптилност. Поред емоција описаних телесном реториком, на њеним скулптурама примећује се стално јединство теме и форме, које се међусобно преплићу и надопуњују. Радни модели, скице и калупи могу се разумети као документ о настајању скулптуре. Радови Торзо мушкарца и Торзо жене извајани након 1950. године поткрепљују поменути интерес уметнице за тело, а рађени као скице за скулптуру Таласи II. Полулежећи актови изведени су у non finito (недовршеној) форми којом уметница истиче два узајамна аспекта скулптуре, сирову материјалност и прећутну, неопипљиву духовност. Неприказани делови руку и ногу играју улогу антиципације покрета и атмосфере којом скулптуре одишу. Асоцијативност скулптуре наводи нас на пропитивање граница тела и интертелесних пракси у којим се налазимо.
Тема љубавног заноса била је велика инспирација бројним уметницима у прошлости и оне су имале митолошку, симболичку, алегоријску или натуралистичку функцију представе датог односа. Морис Мерло-Понти истиче да је сексуална пракса форма невербалног телесног језика којим се мултисензорно комуницира са Другима. Оно се налази на граници између видљивог и невидљивог, чини богатство значења које се не може до краја пренети вербално, него тактилно, визуелно и у крајњем подразумева учешће свих чула и интелекта. Љубавни занос стога кроји мрежу заједничког искуства, остаје аутентичан и личан само за оне чије је искуство. Такву врсту искуства друштвено препознајемо између осталог и као љубав.
Као што знамо, дефиниција љубави постоји онолико колико и људи на свету, она се стално мења и неретко је у сферама ирационалности. Стога, приказ(и) љубави на скулптурама Иванке Ацин могу се „ишчитати“ у немим погледима, недовршеним приказима ногу и руку које чине телесну реторику љубавног односа, нетипичним положајима фигура, али и у нашим антиципацијама које доносимо са собом док посматрамо скулптуре у визуелној интеракцији.
Шта љубав јесте и како је препознати, испоставља се као вечито недовршен задатак, чије разумевање проналазимо на границама култура, пракси, искустава и уверења. Посматрањем ових скулптура у наменски адаптираном музејском простору, треба да вас подстакне на препуштање и размишљање како доживљавате љубав и где је све можете пронаћи.
О уметници
Иванка Ацин Петровић се родила и одрастала у Новом Саду. Своју прву фасцинацију скулптуром и формом пронашла је у обућарском занату свог оца Светозара, који је „миловао“ дрвене калупе за ципеле. Иванкин рани интерес за форму истрајао је током њеног одрастања, те уписује одсек за вајарство у класи професора Илије Коларовића. Њено разумевање и интересовање за скулптуру кретало се од академизма до натурализма, где је највише израђивала рељефе, бисте и фигуре у покрету. Скулптуре је израђивала у атељеу на Петроварадинској тврђави до своје осамдесете године, а највише је радила у дрвету (орах, крушка, маслина) што се посебно одражава на њену рељефну скулптуру. Имала је неколико самосталних изложби, као и бројне групне изложбе које су се одржале у земљи и региону.
На основу тема и уметничког језика, рад Иванке Ацин сродан је радовима новосадских уметника друге половине XX века, који су тежили стилизацији и реалистичном изразу. У времену примене бетона, челика, стакла и других неконвенционалних скулпторских материјала, Иванка Ацин је у свом раду остала при традиционалној естетици: користила је затворену форму и традиционални материјал (гипс, дрво и глину), а њена уметност је увек била представљачка, са фигуром човека као централном темом. Везаност за сензибилитет скулпторског израза било је од изузетне важности за уметницу. Стога је антропоморфизам као централни фокус њеног рада оличен у алегоријским и натуралистичким темама које осетљиво, али уверљиво преносе мисао и поруку.
Мср Горан Вујков, музејски едукатор
