Како љубав изгледа? Има руке да помогне другима. Има ноге да пожури до сиромашних и оскудних. Има очи да види беду и жељу. Има уши да чује уздахе и тугу људи. Тако изгледа љубав.
Свети Августин
Прошла година обележена је једним веком од рођења вајара Јована Солдатовића. Тим поводом Галерија Матице српске излила је Солдатовићеву скулптуру Двоје у бронзи. Годину дана касније, у свом новом материјалу, постала је стални део колекције Галерије Матице српске. У фокусу за месец октобар je причa о скулптури Двоје, у којој можете током целог месеца уживати у Соби за препуштање.
Две фигуре у седећем положају, погнутих глава, стилизоване су и изразито експресивне. Очекивани фигуративни облици су деформисани тако да посматрач осећа њихову повређеност и истрошеност. Унутар основне скулпторске форме пирамидалног облика развијен је један особени конструктивизам остварен динамиком испреплетених линија људских удова. На фигурама се, као препознатљива карактеристика Солдатовићеве уметности, истиче узак торзо с издуженим рукама и ногама. Иако ову скулптуру не одликују стремљење у висину и наглашена вертикалност, што је карактеристика Солдатовићевих дела везаних за циклус Бележење човека, њоме доминирају стањени екстремитети деформисани у живе и експресивне линије у којима се може наслутити утицај швајцарског надреалистичког вајара и сликара Алберта Ђакометија.
Пре изливања скулптуре у други медиј, ово дело публика је могла да сагледа само у гипсу. Сам процес изливања у бронзу, на јединствен начин, а опет симболично, представља комплексност љубавног односа. Процес, промена, контигенција је нешто што одликује љубав. Скулптура, која на експресиван начин говори о бризи, ово стање представља на двоструки начин – брига за љубавни однос и брига ка Другом. Прелазак скулптуре из гипса у трајни материјал говори, на неки начин, о сазревању љубави и процесима са којим се чак и у свом материјалном смислу сусрећу Двоје.
Јован Солдатовић припада генерацији вајара која је након Другог светског рата почела с усвајањем модерног сензибилитета. Иако је у периоду продора слободне форме остао у домену предметног, у његовом делу је присутна тежња ка разарању реалних облика, што се види и на овом раду.
Основно обележје Солдатовићевог скулпторског дела јесте дубока забринутост за човека и његову судбину. Као резултат његовог настојања да својим радом што потпуније дочара унутрашњи живот појединца, почетком седме деценије ХХ века настао је циклус под називом Бележење човека. Приказујући људе који чезну за миром, спокојством и љубављу, покушао је да опише трагичност савременог човечанства у околностима свакодневне отуђености. Овакав Солдатовићев приступ скулптури дефинише се као егзистенцијални експресионизам јер уметник пластичном формом настоји да прикаже своје идеје о егзистенцијалистичким питањима и човековој судбини.
Током шездесетих година ХХ века Јован Солдатовић је израдио више скулптура под називом Двоје, као и скулптура на тему осамљених људи препуштених судбини и једно другом. Оне се међусобно разликују по степену реалистичности у приказивању људске фигуре, али их све повезује осећање трагичности и беспомоћности човека. Једна од Солдатовићевих скулптура из овог циклуса, изведена 1967. године, налази се у парку испред зграде Уједињених нација у Њујорку.
Горан Вујков, музејски едукатор
