Лазар Возаревић
Мртва природа, 1958.
уље на платну, 46 × 90 cm
Плаво. Небо је плаво. Море је плаво. Плава је униформа, саобраћајни знак, очи, ноћ, дубина, сенка, мисао. Плава је свуда око нас. Она крије мистерију – оно са друге стране звезда. Осликава нашу имагинацију и потребу за несхватљивим и оностраним. Плава је и Возаревићева Мртва природа и то не сасвим случајно. Историја ове многима омиљене боје крије узбудљиву причу о човековој потреби да искаже оно најважније или макар да покуша да досегне до неухватљиве дубине мисли и осећања и да им визуелни облик.
Плава боја веома је препознатљива за византијско сликарство које лежи у темељу Возаревићеве уметничке идеје. Блискост његове слике и српских средњовековних фресака лежи у ликовном језику. Са фресака преузима чврстину цртежа и звучне акорде боја, користећи се свим средствима модерне уметности. Његова Мртва природа, али и сликарска поетика начелно, утемељена на духовности и спиритуалности византијске слике, представља носталгију за прошлошћу, али и темељ будућности којој тежи и на којој гради свој уметнички израз. Модерна слика је често имала тенденцију да у форми нове иконе изрази апсолутни идеал епохе или став уметника. Он не трага за лепотом, већ садржајем, стварајући свој поетизовани свет уз помоћ бројних препознатљивих асоцијација. Има потребу да призор претвори у нешто нестварно, попут бајке, увек покушавајући да искаже неку општу мисао, јер „сликати не значи сликати – сликати значи мислити“, каже Возаревић.
Лазар Возаревић (Сремска Митровица, 1925 – Београд, 1965) прва сазнања из области сликарства стекао је у Школи за примењене уметности у Београду, коју је уписао 1941. године. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду 1948. године код професора Мила Милуновића. Био је члан групе „Једанаесторица“ и „Децембарска група“. Бавио се поред уљаног сликарства, мозаиком и илустрацијом. Преминуо је 29. марта 1968. године у Београду као доцент Академије ликовних уметности у Београду. После уметникове смрти у његовом родном граду основана је Галерија Лазара Возаревића, где је сада изложен највећи број његових радова.
Возаревић је излагао на водећим и репрезентативним изложбама српске и југословенске уметности у земљи (Октобарски салон, Југословенски тријенале, Ријечки салон итд.) и у иностранству (Праг, Рим, Париз, Лондон, Монтевидео, Њу Делхи, Стокхолма). Излагао је у оквиру југословенских селекција на I Бијеналу младих у Паризу (1959), на VI Међународној изложби у Токију (1961), на IV медитеранском бијеналу у Александрији (1961/62) и на XI Бијеналу у Сао Паолу (1967).
У колекцији Галерије Матице српске налазе се два Возаревићева уља на платну – Мртва природа (1958) и Оплакивање Христа (1956).
