Лепота је, на неки начин, досадна. Чак и ако се њен концепт мења кроз векове… леп предмет увек мора да поштује одређена правила. Прелеп нос не би требало да буде дужи од тога или краћи од тога, напротив, ружан нос може бити дугачак као Пинокијев, или велики као сурла слона. (…) Бесконачан распон могућности је коначан, док ружноћа је бесконачна као Бог.
Умберто Еко, Историја ружноће
Како се улога племства мењала кроз векове и који модели репрезентативности се могу уочити на портретима у 18, 19. и 20. веку, али и данас? Да ли се ишта променило или су се само смењивали статусни и парадни симболи и ако да, шта нам то говори о нама?
Погледајте портрет младе жене са дечаком. Приказана је скоро у пуној фигури, како седи на бидермајер[1] фотељи благо нагнута према детету, које је прекрштених руку наслоњено на крило мајке. Говор тела племкиње указује приврженост детету, што јасно истиче њену породичну улогу, алудирајући на љубав, бригу и благонаклоност. Обучена је у смарагдно зелену деколтирану хаљину која широко открива рамена. Типично за моду 19. века, овај тип хаљине истиче сензуалност и виталност портретисане који треба додатно да указује на њену улогу младу мајке. Око врата носи огрлицу са крупним бисерима који падају преко деколтеа и хаљине, док јој бисерне минђуше дискретно провирују испод фризуре. Овакав вид истицања аксесоара био је плански начин промовисања статусних симбола који припадају одређеној друштвеној класи. Можемо приметити да је око ње у фотељи збачен огртач од хермалиона, што је такође одлика племићког реда, а сама насумичност збаченог огртача и његово неистицање упућује на вивидност и портретисање живог тренутка. Дуго неидентификована млада племкиња са дететом представља Ану Берту Марију, принцезу вон Лобковиц, са својим сином Георгом, a портрет је настао око 1840. године.
У периоду од 18. до 19. века, развој нововековне мисли о човеку, ствара идеју човека-поданикa чиме се истиче његова јавна, друштвено-политичка и правна улога у друштву и држави. Порастом свести о слободи и индивидуалности, 18. век је на тековинама филозофских и уметничких размишљања о човеку изнедрио „култ личности” (глорификовање одређених привилегованих појединаца у друштву од јавног значаја) док се у грађанским срединама појавила потреба за портретима породица који се још назива и „галерија предака” (нем. Ahnengalerie). Портрет као средство репрезентативности упућен је превасходно ка мушком делу племства, док су појединци, с циљем очувања и прослављања племићке лозе, наручивали и портрете својих супруга и деце.
*
Загледајте се у портрет, посматрајте естетске вредности приказаних ликова. Шта је на њима лепо? Лица, одећа, простор, атмосфера? Размислите зашто је то тако и на који начин формирамо укус о лепоти?
[1] Бидермајер је уметнички правац настао у раздобљу између неокласицизма и романтизма у 19. веку. Одликује га величање доколице и јавне улоге водеће буржоаске класе. Његов утицај се највише примећује у ентеријеру и ликовној уметности, а одлике су му уверљива тактилност материјала, истакнута декоративност као и идеализовани свет буржоазије.
мср Горан Вујков, музејски едукатор
