За месец јул „У фокусу” изабрали смо слику Олга Кешељевић на дивану, 1937. Љубице Цуце Сокић, сликарке која је у међуратном периоду у српску уметност унела дух француског интимизма, те својим деловањем утицала на даљи тог националне модерне уметности.
На слици је у благо тонираном ентеријеру представљена Олга Кешељевић, позната историчарка уметности и глумица, која је своју каријеру градила у Паризу, друживши се са бројним интелектуалцима и уметницима тог времена као што су Жан Жене, Сартр, де Бовоар, Koкто и многи други. У лежећем положају, лагано опружена на дивану приказана je како растерећено чита књигу док је њена добра пријатељица портретише. Говор тела, као што је забачена десна рука иза главе и полу савијена десна нога на дивану, описују комфорну атмосферу доколице у салону. Благим тоновима и сведеним формама које карактеришу ову слику, Сокићева преноси посматрачу интимну, топлу атмосферу приватне просторије Олге Кешељевић током њеног боравка у Паризу. Типично за интимистичко сликарство Цуце Сокић, ентеријери као што су приватне просторије, салони, атељеи постају лични, интимни печати уметникове егзистенције или егзистенције портретисане особе. Скромни, сентиментални предмети ентеријера граде унутрашњи свет који постаје део самог портретисаног којим се преноси и допуњује атмосфера интиме и личног искуства. Осетљивим и смерно одређеним покретима четкице уметница преноси виђени простор и своју пријатељицу кроз једну другачију димензију, не смерајући на реализам виђеног већ емотивним и сентименталним импулсом боји стварност ентеријера. Ликовни језик слике одише хармонијом благих тонова. Зидови и под, сами по себи, израз су сведеног ликовног геста, посве на трагу апстракције, који свој смисао и значење задобијају међусобном упућеношћу на остатак слике и централну представу Олге. Поред ноћног сточића и белих ружа, њена уснула фигура, утопљена у комфор благе атмосфере ентеријера, само је још један од елемената читаве композиције. Она својом присутношћу не детерминише ентеријер као њен власник, већ чини саставни део композиције у којој су сви елементи равноправни, у складу са естетиком интимистичког сликарства.
Боравак Олге Кешељевић у француској престоници и њен покушај остварења као глумице условио је низ животних догађаја који су обележили српску уметничку сцену првих деценија двадесетог века у Паризу. Првенствено, њено познанство са Марком Барбезом, касније њеним мужем, Олгу је упутило ка водећој интелектуалној елити тог доба. Бројна путовања српских уметника у Париз почетком двадесетог века исходила су томе да Олга Кешељевић Барбеза склопи пријатељства са уметницима као што су Пеђа Милосављевић, Алекса Челебоновић, Богдан Шупут, Јурица Рибар, Бора Барух и Иван Табаковић. Међу њима значајно место заузима Љубица Цуца Сокић, са којом ствара нераскидиво, вишедеценијско пријатељство. Овај, као и многи други Цуцини портрети Олге (Портрет Oлге Кешељевић, 1938; Олга Кешељевић на дивану, 1938; Олга Кешаљевић у постељи, 1937; Oлга Кешељевић у париском ентеријеру, 1937.) су не само документи француско-српских веза, већ су и трајна визуелна сведочанства о повезаности Олге Kешељевић и Цуце Сокић.
Горан Вујков, музејски едукатор
