Милан Коњовић (1898–1993)
Лопуд, 1926.
уље на платну, 50,3 × 61 cm
ГМС/У 1469
Године 1926. умро је француски сликар Клод Моне, oтворена je Универзитетска библиотека у Београду, почело je емитовање Радио Загребa; неуспели атентат на Мусолинија у Риму уздрмао је политичка дeшавања у Италији. У Новом Саду се оснива Државни архив, умире филмска звезда Рудолф Валентино, а амерички хемичар Гилберт Луис установљава “фотон” као термин за најмању јединицу зрачења (гр. φωτός – светлост). А без светлости нема ни слике, нарочито не медитеранске слике обасјане сунцем коју Коњовић ствара на Лопуду исте ове године. У бурној 1926. жени се Емом и отвара прву самосталну изложбу у сомборској Жупанији, на којој излаже и ову слику. Требало је ову годину некако пребродити.
Две године раније (1924), након школовања и боравка у Прагу, одлази у Париз, у чувену Лотову школу, на наговор пријатеља Саве Шумановића. „Осећао сам да морам да напустим његов атеље и потражим директније поуке“ записао је незадовољан оним што је било понуђено у чувеној париској сликарској школи. Али наредне две године Лувр је био његова велика школа. Гледање у старе мајсторе – Леонарда, Пусена, Енгра, определиће Коњовићево сликарство ових година ка чувеним „новим реализмима“, утемељеним на класицистичким аспирацијама и реминисценцијама. У том духу настаје и слика Лопуд – класицизам, помешан са меланхолијом и магијом, конструисан ликовним језиком кубизма своди облике на једноставне форме, а од заравњених површина ствара прочишћене просторне структуре. Као у сновиђењу, миран, недавно виђени пејзаж поново се појављује у Коњовићевом уму и трепери пред очима у форми сећања на топао, златан медитерански дан. Тих година морски призори су му неисцрпна инспирација (Брач, Касис, Лопуд) и предах од ужурбаних путовања између Прага, Париза и Сомбора. Лопудска лука са фрањевачким самостаном Госпе од Шпилице из 15. века у позадини, неодољиво подсећа на де Кирикоове клаустрофобичне пејзаже празних, меланхоличних тргова. Међутим, Коњовићев призор више је обојен ведрином, магијом и тајанственошћу малог приморског места чије су бројне historiе забележене у каменим зидовима и поплочаним улицама и трговима. Жега и лепљиви ваздух сувог летњег дана опустошио је улице. Сублимна празнина призора нагони на размишљање. Она је медитативна, оживљава звуке морских таласа којима ритам даје сударање малих барки чврсто привезаних на пристаништу. По који крик галебова чује се далеко у позадини, тек толико да наслути да живот од врућине није сасвим стао. А чује се и питање које поставља сликар – „Шта је у сликарству најважније, рећи једну реч: тајна“.
