Мило Милуновић (1897‒1967)
Морски јежеви (Ricci di marre), 1960.
уље на платну, 65 × 87 cm
ГМС/У 7292
Ricci di marre, становници морских дубина, плажа, пукотина у стенама. Специјалитети италијанске кухиње и поуздани сведоци да је вода чиста. Светло, боја, линија, загонетна конструкција. Милуновићева представа Морски јежеви садржи неколико једноставних елемената који лако преносе посматрачу атмосферу и доживљај мора. Свакодневни призор, постављен на платно умом искусног уметника, превазилазио је виђено. Мило Милуновић саткао га је од прозрачности, светлуцавог сјаја таласа, дочарао снагу медитеранског сунца и мир летњег дана. Са шездесет три године сликао је дело које се истовремено приближавало савременим токовима асоцијативне апстракције и могло бити делић велике композиције византијских фрески светлих тонова и испошћене боје.
Многи историјски периоди несметано су се преплитали у вишедеценијском искуству уметника. Након завршене основне школе на Цетињу и реалке у Монци, Милуновић је 1912. године отишао у Фиренцу, где је приватно учио сликарство код Аугуста Ђакометија и две године упознавао рад ренесансних мајстора. Стваралаштво Пола Сезана и класициста имало је пресудан утицај на његово уметничко сазревање од 1919. до 1922. године, током првог од два дуга боравка у Паризу где је живео, сликао и излагао у многим галеријама. У међуратном периоду његовим сликарством доминирају тонска хармонија и класична композиција. Специфичну архитектонику у композицији, цртежу и масама задржао је и после Другог светског рата када је стварао дела засићена светлошћу и обележена умереном трансформацијом облика, повремено се приближавајући асоцијативној представи. Крајем педесетих година 20. века Милуновић је заједно са Марком Челебоновићем живео у Будви, на самој обали ван града и сликао призоре тог краја. На сачуваним скицама и цртежима са мотивима врша или мрежа, неоптерећеним прецизношћу, ухваћеним брзо, скицозно, уводи геометризацију. Успешно је преноси на слику, занимајући се за однос површине и линије. За његов особени стил карактеристични су и специфични бојени односи и употреба изразито суве материје боје. Средњовековно српско-византијско фреско сликарство у овом периоду извршило је велики утицај на Милуновићево стваралаштво. Заменио је сјај сликања уљаном бојом патином и посношћу добијеним готово искључивом употребом казеинске темпере, а у колористичком смислу на сликама доминирају топло-хладни контрасти плавих позадина наспрам браон, бордо и прљаво-розих тонова.
Морски јежеви (Ricci di marre), сликани уљем, плене квалитетом линеарног изражавања, уравнотеженом композицијом и богатим колористичким односима. Дуге танке линије цртежа извучене хитро, слободно, граде нејасну конструкцију неправилног облика, а шири потези четком обликују мирне масе у другом плану. Тамна црнобраон –бакарно наранџаста конструкција и тамноплаве и тамнољубичасте масе „разбијене“ су снагом светла. Спонтано сликане широке површине нијансиране светлоплавом бојом неба и сивкасто белом галебовог перја, у ужем доњем појасу, прошаране су светлоокером песка и ситног шљунка. Називом дела уметник наводи посматрача да на први поглед препозна црне морске јежеве и дух Медитерана. Ипак, пред платном га мудро задржава, вештом изведбом и комплексном композицијом изазива да му се изнова враћа, да трага у машти и сећањима за могућим слојевима значења.
