Урош Предић (1857–1953)
Старији брат учи млађег да дуби у углу, 1878.
Акварел и гваш на папиру, 13,2 × 18,8 cm
ГМС/У 1842
Обележавајући дечју недељу и почетак едукативног програма за децу овомесечну рубрику „У фокусу“, као и Собу за препуштање, посвећујемо слици Старији брат учи млађег да дуби у углу, чувеног српског уметника Уроша Предића.
„Учимо се, време нам је,
у младости све се мили.
Свако семе даће плода
кад будемо остарили.“
Ј. Јовановић Змај
Деци, њиховим потребама и световима посвећује се током 19. века постепено све више пажње како у општем, јавном говору европског грађанства, тако и унутар породице – основне ћелије грађанског друштва. Осећајност и свест која уважава посебност деце представљала је новост непознату претходним епохама. Значајан пораст броја дечјих портрета насликаних током 19. века сведочи, баш као и појачана брига о здрављу и образовању деце, или појава дечјих соба, о промењеном друштвеном положају детета. У односу савремених људи према деци могу се препознати усвојене образовне и васпитачке поуке из 19. века док обележавање Дечје недеље током месеца октобра представља традицију која се у Србији негује од 1934. године.
Стихови Љубивоја Ршумовића „Дете је дете, да га волите и разумете“ мото су овогодишње Дечје недеље. Алегоријски, ови стихови могу указивати на Уроша Предића као сликара који је веома волео децу и умео да проникне у њихову душу, оцртавајући на платну плаховити дечји темперамент. Међу српским сликарима 19. века највише домете у сликању деце достиже управо Урош Предић. Прихватајући децу као себи блиске особе, насликао је велику галерију дечјих портрета. Предић је рођен је у Орловату, школовао се у Црепаји и Панчеву одакле одлази у Беч и уписује тамошњу чувену ликовну Академију. Надареност за цртање исказивао је већ као малени дечак, а фокус на изузетно квалитетан цртеж биће основа његовог целокупног опуса који броји преко 1500 дела. Сликарство је студирао у класи професора Кристијана Грипенкерла, био је стипендиста Матице српске, да би након дипломирања две године провeo као сарадник у приватном атељеу свога професора. Од 1883. до 1885. године радио је као Грипенкерлов асистент на Академији. У родни Орловат се вратио 1885. године, а у Београду се стално настанио 1909. године. Дужи низ година радио је као илустратор за „Невен“ – дечји лист Јована Јовановића Змаја. Један је од оснивача уметничких удружења: „Лада” (1904) чији је био дугогодишњи председник, као и Удружења ликовних уметника у Београду (1919) и његов први председник. Од 1909/1910. године био је члан Српске краљевске академије.
Предић се убраја у водеће представнике „академског реализма” у српској историји уметности. Композицију Старији брат учи млађег да дуби у углу извео је за време студентских дана приказујући у минијатурним размерама интимни свет најважнијег дела грађанске породице – њихове деце, наследника. Дечаци су окружени играчкама, потпуно заокупљени сопственим темама, у моменту док старији брат – одевен већ као одрасла особа у одело, сокне и ципелице, опомиње млађег брата који је још увек беба – одевен у белу хаљиницу без истицања полне припадности. Старији брат је био у обавези да пази на млађег и да помаже у његовом васпитавању. Представљен поред играчке сабље, старији брат свој ауторитет увежбава гестом подигнутог прста над расплаканим лицем млађег брата. У растуженим очима и искривљеним уснама млађег брата као и у приказу руменила његових детињих обрашчића наслућујемо раскош Предићевог умећа портретисања деце, потпуно изражену на портрету његове Надурене девојчице за коју је добио престижну Гундлову награду бечке Академије за најбољи студентски рад у техници уља на платну.
