Зоран Вучковић
Преданост, 2004.
бронза, златна фолија, H: 62 cm
Рани септембар преплављује новосадске улице, боји атмосферу града и враћа нас у ритам свакодневице. За овај месец смо зато за рубрику У фокусу и за Собу за препуштање изабрали скулптуру савременог уметника Зорана Вучковића Преданост употпуњујући угођај рутине коју живимо.
Емануел Левинас, велики француски филозоф, говорио је о егзистенцији, бићу и животу истичући људско лице као основу нашег света. Човек преко лица спознаје све оно што он лично није, што није његово Ја. Наш лик је основа препознавања и идентификовања нас самих, нашег искуства и живота. Жан Пол Сартр говорећи како су пакао Други, коегзистирајући са нама, одређују нас, дефинишу и самим тим стављају границе и лимитирају слободу. Левинас управо у томе препознаје кључ за разумевање света. Лице, као место нашег Ја остварује простор за све наше тескобе, радости, гесте, интеракције и као такво гради наш свет.
Вучковићева бронзана скулптура представља женску бисту, динамично нагнуту горњим делом тела ка земљи. При одсуству руку она одише тежином и робусношћу. На први поглед, неминовна карактеристика скулптуре истиче подељеност на две целине, увезане фино измоделираном траком која повезује читаву композицију. Унутрашњост скулптуре, због своје расцепљености уметник облаже златном фолијом додајући јој естетску аутентичност. Доминантна тамна боја прекрива бронзану скулптуру, те следно прати остале елементе дела стварајући утисак тежине егзистенције. Изразит контраст бисте, тескобност и положај тела, а са друге стране лежерна и растерећена форма, дочаравају динамику читавог дела.
Вучковићева скулптура, уколико обратимо пажњу, нема лице, остаје неидентификована, док говором тела и ликовним језиком преноси подељеност, раскол између два дела, оног Ја и оног шта то Ја треба да буде у свету, у заједници, међу људима. Оцртани мишићи и кости фигуре указују на згрченост, али и снагу којом се фигура супротставља. Иако је лице на Вучковићевој скулптури у одсуству, сам торзо говори о стању и емоцијама које дело преноси. Преданост као назив и као круна овог дела читавом својом поетиком и ликовним изразом говори о преданости као поруци и као егзистенцијалном стању нас самих. Говори о границама пуцања и састављања нашег Ја, које можемо протумачити кроз расцеп тела и тканине која танано повезује овај егзистенцијални моменат, а који уметник хармонично представља кроз скулптуру.
О уметнику
Зоран Вучковић (Ниш, 1951)
Дипломирао је на Факултету музичких уметности (одсек виола) у Београду 1974, а 1977. године одлази у Италију. У Милану је студирао соло певање на Конзерваторијуму и у исто време водио је камерни оркестар „Анђеликум” из Милана и „Петра Арена” у Верони. Професионално се бави музиком, а пасионирано поезијом, вајарством и скулптуром у маниру реторичке синтаксе постмодернизма, у настојању да изрази комплексност индивидуалне идеје стваралаштва.
Горан Вујков, музејски едукатор
