Опуштам мој ум да сликам цвеће. Не уносим у то исту напетост духа као када сам пред моделом. Када сликам цвеће, распоређујем тонове, храбро испробавам различите вредности, без бриге да ћу потрошити платно. Оно што ми се чини као једна од најважнијих ствари у нашем покрету је то што смо сликарство ослободили тираније тематике. Слободан сам да сликам цвеће и зовем га цвећем, а да не морам око њега да плетем причу.
Пјер Огист Реноар
Април је. Све је почело стидљиво да цвета. Kрошње се још одупиру промени доба. Пупољци су ту, поздрављају нови циклус, опомињу на старе богове вегетације и тихо нас питају: ,,Oстаје ли ишта после нас, нешто вечно, непроменљиво или се само смењују дани и годишња доба?“ Живот пролази и то се најбоље осети кад видиш прве лале и зумбуле које продаје старица пред улазом у потходник. Као силазак у Хад! Да ли је цвеће заиста само украс ентеријерa наших домова? Одакле то у култури? Сигурно је нека симболика. Свет је пун симбола. Стара персијска легенда о принцези каже да је у потрази за вољеним исплакала сузе у пустињи из којих израстоше лале – стари симбол љубави. За месец април у Соби за препуштање уметности у знаку новог годишњег доба отворили смо Уметнички хербаријум, малу колекцију мртве природе, приказа флоралних мотива и цвећа у ентеријеру неких од најзначајнијих уметника и уметница 19. и 20. века.
Мртва природа је уметнички жанр претежно у сликарству који приказује углавном неживу тему, типично уобичајене предмете који су или природни (храна, цвеће, мртве животиње, биљке, стене, шкољке) или вештачки (чаше, књиге, вазе, накит, новчићи, луле, балончићи од сапунице, музички инструменти). Аранжирани објекти настојали су да пренесу одређену поруку, одају омаж неком тренутку или времену као таквом, суптилно пренесу неко значење као што је симболичко представљање неких од филозофских питања, до приказивања чланова породице у разноврсном цвећу у вазама. Условно изведено, прва позната мртва природа са флоралним мотивима потиче из Старог Египта из 5000. године п. н. е. као украсни детаљ на зидинама гробница. Са пореклом из средњег века и античке грчко-римске уметности, осликавање мртве природе појавило се као посебан жанр и професионална специјализација у западном сликарству до касног 16. века и од тада је остало значајно.
Kао посебан жанр, мртва природа започела је холандским сликарством у 16. и 17. веку, док представе мртве природе, као што видимо, имају дубоку историју и увек су биле пропратни елемент у сликарству. Експанзија интересовања за свет природе и стварања раскошних ботаничких енциклопедија, које бележе открића Новог света и Азије, је била у 16. веку. То такође подстиче почетак научне илустрације и класификације примерака биљака. Природне појаве су почеле да се цене као појединачни предмети проучавања, ван дотадашњих верских или митолошких асоцијација. У то време је почела и рана наука о биљним лековима, што је и било практично проширење овог новог знања и самим тим нагли интерес ка мртвој природи као концепту није случајан.
Фламански и холандски уметници су, како је време пролазило, проширили и оживели древну грчку традицију мртве природе Trompe-l’œil (оптичке илузије у ликовној уметности), посебну имитацију природе или mimesis, коју су назвали bedriegertje („мала обмана“). Поред ових врста мртве природе, холандски уметници су препознали и одвојено развили сликарство „кухиња и пијаца“, мртве природе за доручак и трпезу са храном, vanitas слике са приказима земаљске пролазности, као и алегоријске збирке. Тема пролазности живота и смрти једне су од најчешћих окупација уметности и филозофије, а мртва природа је у том пољу изнедрила бројна симболичка решења која свеобухватно називамо vanitas приказима.
Током дугог периода све до 20. века мотиви мртве природе су мењале своје стилове и значења. Пол Сезан је у мртвој природи пронашао савршено средство за своја револуционарна истраживања геометријске просторне организације. За Сезана, мртва природа је била примарно средство да се слика удаљи од илустративне или миметичке функције у функцију која независно демонстрира елементе боје, форме и линије, што је велики корак ка апстрактној уметности. Поред тога, Сезанови експерименти се могу посматрати како доводе директно до развоја кубистичке мртве природе почетком 20. века. Прилагођавајући Сезаново померање равни и оса, кубисти су покорили палету боја и уместо тога се фокусирали на деконструисање објеката у чисте геометријске форме и равни.
У поставци на другом спрату, у Соби за препуштање уметности налазе се представе мртве природе неких од најзначајнијих уметника и уметница модерне уметности као што су Зора Петровић, Васа Поморишац, Катарина Ивановић, Никола Граовац, Миливој Николајевић и други. Развој сликарства мртве природе од 19. до 20. века на нашим просторима имала је значајну улогу за формативне године наших уметника. Неретко студије мртве природе служиле су као пракса уметника током студија и често секундарне по важности. Уколико се сетимо Реноара са почетка, видимо да су уметници мртву природу и цвеће у вази користили за испитивање свог уметничког језика, развијали своју ликовну поетику и преносили оно виђено, доживљено, често уносећи устаљене симболе у приказивању ружа, хризантема, лала. Неретко насликано цвеће није имало своју тематику – оно је било одраз стања уметника, његове потребе за медитацијом над замишљеним и представљеним концептом, односно мртвом природом. Некада оно није било ни то, већ тек обично цвеће у вази које је уметник желео да представи на платну.
Горан Вујков, музејски едукатор
