Паралелене димензије вишевековних односа као и дељења заједничког културног простора повезале су два музеја, новосадску Галерију Матице српске и Национални уметнички музеј из Темишвара изложбом Паралеле Нови Сад / Темишвар која се тренутно налази пред темишварском публиком. Присуство Галерије Матице српске у Темишвару као Европској престоници културе подсећа нас на наше културно-престоничке доприносе, али и указује на разлику у односу на земље Европске уније кроз чињеницу да је Темишвар приредио изложбу Бранкуши: румунски извори и универзалне перспективе.
Пројекат светских димензија захтевао је огромна финансијска средства за транспорт и осигурања ради позајмица Бранкушијевих дела из Националног музеја модерне уметности, париског центра Помпиду, лондонског Тејта, фондације Гугенхајм, Националног музеја уметности у Букурешту, Музеја уметности из Крајове, али и више приватних колекција из света. Историчарка уметности Доина Лемни, једна од најзначајнијих познавалаца Бранкушијевог рада, аутор је изложбе и текста у каталогу док је архитекта Атила Ким уобличио поставку скулптура, фотографија, цртежа и скица овог чувеног вајара, румунског и француског – подједнако, а надасве планетарног ствараоца чуда. На симболичком нивоу, Бранкуши се вратио у домовину са преко 100 уметничких дела изложених у вировитом простору драматичних, тамних пасажа.
Константин Бранкуши, један од оних уметника чије име се трансформише у више култура спајајући се у један универзалан ток визуелног света у којем није вајао фигуре него мисли, како је тврдио његов учитељ из Тргу Жиуа, места покрај његовог родног села Хобица – знајући да су његове мисли заправо симболи, метафоре и алегорије. Мудри чобанин са обронака Карпата, син сеоског столара, отишао је касније као и многи други уметници тога доба у уметничко срце Европе у град Светлости – Париз. Ипак, остао је веран својој једноставности која му је донела велику славу и благостање. О уметности је учио у три школе: у Крајови, Букурешту и Паризу. Предан и посвећен учењу истраживао је форму којој је остао до краја лојалан сматрајући „да права, истинска форма треба да сугерише бескрај а површине би требало да изгледају као да стално напредују, као кад би из масе кренуле у перфектно, комплетно постојање“.
Говорио је да уметничко дело тражи стрпљење и највише од свега, непоштедну борбу са материјом која може да се добије директним клесањем што значи дефинитивно суочавање са материјом. На самом почетку изложбе Бранкуши: румунски извори и универзалне перспективе можемо видети задивљујући анатомски Екорше који се сматра знаменитим достигнућем букурештанске школе уметности. Израдио га је заједно са својим професором Ђеротом и на њему сагледавамо двојну перспективу људског тела, уметничку и анатомску. Након окончане треће године студија, Бранкуши напушта Румунију у 28. години живота као олтенски сељак, загледан у лице изненађењима са песмом на уснама. Захваљујући добрим везама међу румунским имигрантима стиже до румунске краљице Марије која је издејствовала код чувеног Родена да га прими у вајарски студио.
Врло брзо га је напустио схвативши да је Роден тврдоглав баш као и он и „да у сенци великог дрвета не расте ништа“. Бранкуши је пристигао у Париз у исто време када и Пикасо, Модиљијани, Аполинер, Липшиц и Арп, Шагал и Де Кирико. У боемском животу и ексцентричним атељеима-лабораторијама у Монмартру и Монпарнасу, Бранкуши је седео у Ла Ротонди где је и упознао већину својих пријатеља. Школу лепих уметности уписао је 1905. године у класи Марсијеа, када на Јесењем салону настаје уметнички скандал XX века – фовизам.
Нове идеје преплавиле су центар уметности када у Паризу Бранкуши излаже први пут 1906. године на Националном салону дело Портрет мушкарца. У маркирању одвајања од свог учитеља Родена креирао је тада скулптуру под називом Молитва док је радио на својој првој великој поруџбини за надгробни споменик адвоката Станескуа. На изложби у Темишвару су и дечије главе под називом Понос, Глава детета које спава, Глава првог корака и фотографије мртвих природа са поетичним називима као што су Почетак света, Мртва природа са Ледом и Први плач али и живописни светлописи вајареве музе Ејлин Лејн у румунској народној ношњи. Знаменити скулптор први атеље имао је у улици Плас Дофен на шестом спрату где на леђима износи камен из париских катакомби и дрвене греде са париских градилишта. Од једног од тих блокова извео је и своје чувено дело Пољубац 1910. године, синтезу модерне скулптуре, стилизовану и концептуалну, насталу у духу Пикасових Авињонки, сву у одбацивању академизма, у часу када од јавности добија прва озбиљнија признања. У повратку архаичном, „платонском виђењу“, Бранкуши је остварио дијалог са модерним скулпторским језиком, али и романичким наслеђем катедрала, из јединственог блока – „камена којег зидари одбацише“. Посебно је занимљива визура узнемирујуће атмосфере на његовим скулптурама која је променила став према целокупној уметности, када је архитектонска димензија скулптуре истакнута од стране Роџера Аларда, уметничког критичара који је заступао кубистички авангардни приступ на Салону независних у Паризу 1912. године.
Пропагански концепт Капије пољупца као „реализован сан“ у Таргу Жију, дело је поетске репрезентације Љубави, на изложби представљен као универзални пројекат који наговештава његово ремек дело Стуб без краја, бесконачну уздигнуту форму о којој је писао као „о вечној песми која нас приближава бесконачности, изван сваког бола и површног уживања“. Егзотични портрети Данаиде, Муза, баш као и бронзани портрети мађарске сликарке, вајареве велике љубави, нестале у вихору првог Светског рата – Маргите Погањ, попут образа Богородичиних црта око којег је јавност нагађала да ли се ради о портрету жене или јајета, настали су у исто време када Бранкуши ради на студији главе Нарциса. Да је Бранкуши био утемељен у традицији румунске културе и предања потврђују и доминирајуће теме птица у његовој уметности. Мајастра скулптуре из 1910–12. године заједно са Златним птицама из 1919–23. године и Птицама у свемиру из 1923-41. године означавају легенде и митове Овидијевих метаморфоза и снажно реферишу на магичне птице из румунског фолклора.
Константин Бранкуши један је од ретких вајара који је свој сан остварио. Пут од замисли до реализације забележен је и на овој изложби, где видимо на који је начин Бранкуши, заједно са румунским инжењером Стефаном Горгеску Горјаном радио на комплексном пројекту Бесконачног стуба, најпре названом Стуб захвалности посвећеном горжанским херојима погинулим у Првом Светском рату у Таргу Жију, граду његовог детињства. Било је захтевно превести уметникову замисао у реалност. Пошто је тежио апсолутном савршенству, радови Константина Бранкушија нису многобројни. Његове скулптуре дају печат славе бројним музејима света а Француска, његова друга земља у којој је деловао преко пола века и у којој је наследством оставио своја уметничка дела и своје атељее, одужила му се тако што је у оквиру Музеја савремене уметности у Паризу, испред центра Жорж Помпиду саградила нови атеље који одражава аутентичност атељеа из Емпас Ронсена.
Бранкуши је био усамљеник, мудрац, бунтовник и неумољиви радник. Родио се у Румунији, а живео пола века у Француској, највише познат у Сједињеним Америчким Државама. Једном је написао: „Мој живот је био низ чаробних догађаја“. Светац са Карпата на Монпарнасу. Доста од његове импресивне монументалности можете видети у Националном уметничком музеју у Темишвару до 28. јануара 2024. године.
Не губите време.
Др Данило Вуксановић,
помоћник управника ГМС и виши конзерватор
