Деветнаести век, познат по бројим револуционарним открићима, ратовима и идејама у Европи, гради миље великих и малих друштвених промена које мењају свет и будућност која долази. Година 1847. обележена је рођењем Томаса Едисона, које симболично представља долазак светлости, односно науке, просвећености и уметности. Поменута година се често назива и годином Вукове победе језичке и правописне реформе која велича успон српске писмености и просвећености.
Октобар 1847. године бележи се као преломна тачка за српску културу и уметност. Она представља оснивање Музеума Матице српске у Пешти у окриљу Матице српске, најстарије научне, књижевне и културне установе у Срба, у којој се чува национално и културно благо српског народа. Идеју је дао још 1842. године Сава Текелија, први и доживотни председник Матице српске, када је између осталог завештао и 11 породичних портрета из своје колекције Матици, те на својеврстан начин послао поруку народу да, зарад очувања српског националног и културног идентитета, дарују уметничка дела и колективно творе културну баштину.
Просветитељски надахнут, Теодор Павловић, тадашњи Матичин секретар, дао је иницијативу за оснивање музеја објавивши у Летопису Матице српске и Српским народним новинама „позив родољубивом грађанству” да новооснованом музеју поклањају предмете. Сви поклони који су пристизали били су добродошли, али је централно упориште било на галерији знаменитих личности. С тим у вези, важно је истакнути битну улогу Пантеона Матице српске – галерију портрета српских великана који су својим радом допринели развоју Матице српске. Идејом стварања Пантеона настојало се показати вредност и значај појединаца у процесу трансформације српске културе. Као и сваки Пантеон, он представља својеврсни храм, односно уточиште које је саставна тачка свих почетака, којем се генерације враћају, поштују и чувају оно што је до тада настало.
Визуелни идентитет Матице српске требало је да одише интелектуалним богатством српских великана, те су прве колекције сачињавале портрете знаменитих Срба и добротвора који су се својим радом залагали за развој српске науке и уметности. О том чину сведоче прве поруџбине и откупи и, свакако, портрет Саве Текелије, рад Јована Поповића, наручен 1847. године за свечану салу Текелијанума у Пешти, где су се школовали сиромашни и најбољи српски ђаци. Могли бисмо рећи да је Теодор Павловић био једна од пресудних личности за музеализацију културних добара. Познавао је велик број значајних уметника тог доба који су данас део галеријске колекције, попут прве српске академске сликарке Катарине Ивановић и сликара Јована Исаиловића Млађег и Павла Симића.
Важно је нагласити да дарове од великодушног грађанства нису само чиниле уметничке колекције већ архивска и археолошка грађа која фрагментарно допуњује мозаик културног наслеђа. Племенити гест даривања који је започео Сава Текелија својим тестаментом, наставили су потоњи посленици-председници, чланови и поштоваоци Матице српске, као и грађани, колекционари, уметници, који су својим даровима, завештањима и прилозима настојали да обогате њену уметничку збирку. Тако данас збирка Галерије Матице српске броји скоро 11.000 уметничких дела насталих у раздобљу од 16. до 21. века. Управо чин даривања представља посебну вредност Галерије и њене колекције и данас се са поносом истиче да једну трећину колекције чине поклони и завештања. Поред централне идеје неговања традиције кроз рад Матице српске, неопходно је истакнути чињеницу да дарови придошли од народа у датом контексту су одраз тадашњих најсавременијих токова, како уметничких тако и шире. У том смислу, данас Галерија Матице српске наставља да негује исту праксу колекционарства спајајући традицију и савременост. Културна генеза прошлости и садашњости, коју спроводи Галерија Матице српске, говори о аутентичности саме институције. Хроника једног музеја, како се често именује рад Галерије Матице српске, на тај начин представља призму историје музеолошке праске, али и шире: историју једног народа, уметности и културе. На тај начин максима ,,чувањем традиције, стварамо традицију“ одише дијалектичким односом, да кроз очување старог утемељују се путеви за нове културне стазе и проходе.
После 175 година Галерија Матице српске негујући вредности и идеје својих оснивача, градећи и чувајући српску културу одражава величину културног и националног идентитета, преносећи поруку и поуку будућим генерацијама.
Горан Вујков, дипл. филозоф
