Година 1947. представља још један културни тријумф за српску историју уметности. Иако је 1947. нажалост година смрти Васе Стајића, великог добротвора и председника Матице српске, у њој се такође дешавају битне промене за Музеј Матице српске. Стајићева плодна задужбина за Матицу утрла је пут будућим генерацијама које су наставиле рад на побољшању њеног рада.
После одвајања Библиотеке и Архива из састава Музеја Матице српске и његове реорганизације, Главни извршни одбор Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине је на основу споразума са Матицом српском 1947. године донео одлуку о оснивању комплетног државног Војвођанског музеја (данас Музеја Војводине). Истим споразумом, ликовна збирка Музеја добила је статус посебне збирке Матице српске са називом Галерија Матице српске. Нова стална изложба Галерије Матице српске била је отворена за јавност 1948. године, коју су уредили Миливој Николајевић, први управник Галерије Матице српске и Јован Севдић, рестауратор. Према њиховој концепцији, у првој сали су били издвојени иконописни радови из 18. века, а у осталих шест радови српског грађанског сликарства 19. века. Истог дана у исто време отворена је и прва поставка новооснованог Војвођанског музеја, који је све до 1953. био смештен у згради Матице српске. У послератним годинама Матица се одрекла комплексног музејског рада, посветивши се развоју Галерије и њеном прерастању у репрезентативни национални уметнички музеј.
Захваљујући преданој ангажованости сликара Миливоја Николајевића, у Галерији је одмах започет рад на системском попуњавању збирки делима аутора који су јој недостајали. У првим послератним годинама рад Галерије одвијао се у згради Матице српске, где је био смештен и Војвођански музеј. Паралелно са радом на системском попуњавању и инвентарисању збирки, који се увек сматрао примарним задатком Галерије, Николајевић је одговарајућу пажњу посвећивао организовању изложби значајних сликара Паје Јовановића, Уроша Предића, Ђуре Јакшића, Стеве Тодоровића, Павела Ђурковића и Димитрија Аврамовића. За афирмацију Галерије посебан значај је имала изложба Богдана Шупута, приказана најпре у Новом Саду, а потом у Београду.
Октобра 1954. године Галерија је приредила Изложбу ликовних уметника Војводине са циљем да прикаже континуитет сликарске традиције у Војводини и укаже на могуће путеве развоја сопствене збирке. Том приликом, Николајевић је на изложби приказао 170 радова од четрдесет четири излагача. У току 1952. године, поводом исељења Војвођанског музеја из зграде Матице српске, Галерија није приредила ниједну изложбу, али је захваљујући доброј сарадњи са сродним установама и удружењима, нарочито Народним музејом у Београду, у наредним периодима организовала је битне изложбе које су поново оцртале континуитет рада Галерије Матице српске.
Стална изложба Галерије, која је просторно била везана за сталну поставку Војвођанског музеја све до његовог исељења из зграде Матице српске, више пута је била преуређивана и допуњавана новим експонатима од значаја за историјски преглед српске ликовне уметности новијег доба. После исељења Војвођанског музеја 1953. године, Галерија је за сталну изложбу добила 15 изложбених сала, те на тај начин употпунила колекцију и представила развој српске уметности од 17. до 20. века. Уз помоћ Миливоја Николајевића, рад Галерије је продубио своју истраживачку делатност тумачећи прикупљене уметнине као и оне које пристижу од колекционара и добротвора. Интерес за осамнаестовековно сликарство је растао, где се истицао значај српских сликара 18. века и њиховог доприноса европеизацији српског духовног живота.
Горан Вујков, дипл. филозоф
На слици: Владимир Богдановић, Миливој Николајевић, 1996.
