Српски музеј, Галерија Матице српске у Новом Саду, недавно је преуредила своју сталну поставку, не по хронолошком редоследу, већ на основу различитих тема, ево и како.
Стереотипна верзија музеја или галерије, како је већински схваћена од стране јавности, јесте она која садржи сталну поставку по хронолошком редоследу, где изложбени распоред прати временску линију, и то често без свеобухватног прегледа. Ту су ауторска дела, радови школе одређеног уметника, круг или миље тог ствараоца, а листа се шири онолико колико то захтева и сама историјска сфера уметности. Такво искуство може се описати као својеврсно путовање времепловом, макар хипотетички. Али, да ли хронолошки приказ и даље има смисла за публику која није стручна? Код млађих генерација све мање. За оне који долазе у посету само због доживљаја, хронологија често није пресудна. Уосталом, уживање у музеју не зависи нужно од датума и временских оквира, већ од начина на који му приступамо.
Како часопис Drawing наводи у чланку: „Хронолошки прикази заправо и нису хронолошки, бар не у смислу строго линеарног низа од најстаријег ка најновијем. Бројне друге варијабле играју улогу, почевши од физичких фактора попут величине и облика дела”. Ту је и музеолошки концепт „беле коцке“, која се често повезује са хронологијом субјективне, иако научно утемељене, али свакако увек променљиве историје уметности. Дела се приказују у неутралном простору са белим зидовима, који не одвраћају пажњу и омогућују да дела дођу до изражаја. Брајан О’Дохерти указује управо на ово у низу есеја који су по први пут објављени у Артфорум часопису 1976. године. То је концепт који је толико постао распрострањен да се често сматра јединим релевантним моделом излагања уметности. Међутим, у случају медитеранског стила музеја, где је историјски контекст саме грађевине често подједнако важан као и садржај који чува, концепт „беле коцке“ постаје проблематичан. Бели зидови без прозора, који бришу архитектонски идентитет простора, нису неутрално решење које уравнотежује садржај и амбијент. Уз то, форсирањем идеје уметности као луксузне робе, вредне колекционарског улагања, може довести до њеног потпуног теоретског одвајања од богатог историјског, културног и друштвеног контекста у којем је настала, што подстиче непотпуно разумевање стваралачког контекста. Витни Биркет је у једном есеју из 2012. године писала о томе како бела коцка „може уметност поставити на превише недостижан пиједестал, што је удаљује од њених извора и чини мање доступном онима који је не познају добро. Тиме се, можда и ненамерно, додатно учвршћују традиционалне хијерархије моћи.“ Али, постоје ли алтернативе? Наравно, и оне се истражују већ дуже време.
Једна од могућих алтернатива била би тематска поставка, организована на основу одређених тема или мотива. Многи музеји већ су се одлучили за тај приступ. Међу новијим примерима су Уметнички музеј Атенеум при Националној галерији Финске у Хелсинкију, Стеделијк у Амстердаму и Галерија Хантеријан у Глазгову. Међутим, иако се можда чини да је реч о савременим експериментима, таква пракса није нова. Још 1982. године, пре више од четрдесет година, Тејт галерија у Лондону започела је са тематским изложбама, а затим је 2000. године учврстила тај приступ кроз тематске целине Пејзаж, Материја, Окружење и Мртва природа, Предмет, Стварни живот. Вреди поменути и Абија Варбурга и његов Mnemosyne Bilderatlas, где је тематски приступ коришћен као креативни и нехијерархијски начин истраживања „преживљавања антике.“ А тај пројекат настао је још крајем 1920-их година. Последња институција која се одлучила за овакав приступ је Галерија Матице српске у Новом Саду, најважнијем културном центру севера земље, који често називају и „Српска Атина.“
Нова поставка, отворена прошлог новембра, ослања се на тематске целине које на најбољи начин користе предности музејске колекције. На другом спрату музеја, изложбени распоред приказује историју збирке као резултат развоја српске уметности кроз пет векова, при чему су ремек-дела колекције издвојена у посебној просторији, окруженој тематским приказима уметничких материјала и техника. Изложбени концепт на другом спрату иде и корак даље, доноси савремене теме и мотиве, увек са нагласком на доживљај публике. Међу одабраним темама налазе се „Уточишта: Човек и окружење“, „Табу: Тело и ум“ и „Ужитак: Ритуали и навике“. Посебно место заузима „Скулптофилија“, омаж скулптури у свим њеним облицима до савременог доба.
Распоред омогућава различите дијалоге између уметничких дела, било кроз груписане поставке, или кроз појединачне радове који уводе посетиоце у тему одређене просторије. Овакав приступ кустоса значи да је хронологија у поставци знатно мање наглашена, иако се може пратити у појединим сегментима изложбеног распореда. Она се, на пример, користи као оквир за представљање стилских промена и кључних преокрета у естетици и колекционарству. Заправо, историја саме збирке, више него историја уметности уопштено, једна је од прича коју нова поставка доноси музејским посетиоцима. Такав приступ има за циљ да музеј учини релевантном и приступачном институцијом за публику 21. века.
Изложбени пројекат Галерије Матице српске у Новом Саду пружа драгоцену прилику за дубље разматрање тематских поставки, које постају све присутније у музејима широм света.
Проф. др Сандро Дебоно,
Универзитет у Валети, Малта
Оригинални текст је овде.
