Након што се животни циклус оконча, иза нас остају трагови које (у најбољем случају), додатно осветљавају наследници. Услед постхумне накнадности, неминовно се мења визура у недостајању аутора као јемца, без чијег ока, целокупни опус делује недовршено. Музеји чине све да тако не буде.
Велики добротвор Галерије Матице српске, Петар Ћурчић (1938–2021) желео је да Галерији Матице српске поклони још 26 графичких листова, нове отиске са старих матрица. Том дару је прикључио и 62 цртежа. Сликарева супруга и уметнички сапутник, Вера Зарић (такође велики добротвор ГМС), испунила је тај завет. Петар Ћурчић је све припремио, пре него што је оставио овоземаљске алате и преселио се на другу страну, поневши са собом невероватну способност рекреирања уметничког процеса. Зато смо пред његовим делима, у увећању његовог легата, упућени на линију којом је означавао различите историјске реминисценције, у каламбурима више него оригиналних кованица којима је именовао визуелне парафразе и тако успешно оживљавао уметничку сцену уздрману постмодернистичким импровизацијама. Обједињујући медиј његове уметности, још од почетка – шездесетих година прошлог века, јесте цртеж, чак и кад се ради о слици.
О правцу сликарства наратива, како је о томе писао Ратомир Кулић, можемо прилазити из различитих углова и притом увидети да су умножени наративи добрим делом позајмљени из наслеђених обиља – митолошких, мистичких, хришћанских, витешких, литерарних, музичких, а заправо највише утемељени у дијалогу са самим собом, у непрестаном понављању. Наравно да сва та непресушна Ћурчићева изворишта, ослоњена на несвакидашњу луцидну ерудицију уздижу укупну филозофију ликовног домета. Свеприсутна линеарна умреженост налази се и на сликама. (О)бојеност је пратилац сложених цртачких конструкција чија разрада логично произилази из цртачко технолошких бравура креде, сребрне писаљке, крејона, оловке, пера, лавираног туша или пастела.
Графички отисци у бакропису и акватинти отварају хоризонте шајкашких циглана, раскопану, данас несталу новосадску Струмичку улицу, али и музичке сесије у двоје, налик херметичком заносу са Гојиних Капричоса. С друге стране, било би узалудно набрајати алегоричне исказе слике и речи, амблематичне симбологије личности и догађаја, као и честе призоре психолошко еротизованих статуса.
Удвојена стваралачка стварност Петра Ћурчића очитовала се у доследној градњи сопствене слике света (imago mundi), унутар чијих неограничених тематских оквира извиру многоструки аутопортрети – у огледању са бројним јунацима. Аполон, Зевс, Диомед, Минотаур, Свети Георгије, Савојски, Стратимировић, Пикасо, Малер, Бậба, Чувар музеја модерне уметности, као и многи други именовани, поседују сликареву ауру, неизбежни додир креације интензивног значења и смисла. Елементи уметничких карактера пред нама, уписани су у древности и модерном подједнако, баш као што су и наша савремена преиспитивања притуснута између минулог и будућег времена.
Срећом, у случају Петра Ћурчића, у прилици смо да се подсетимо како је он писао о уметничком процесу. Описивање потребе за стварањем он је упоредио са слабијим и јачим привидима/кошмарима у којима се назиру фантоми што колају по хаосу имагинарне шупљине метафизичких импулса. Та пећина у дубини земље, као алхемијски атанор, замишљени је простор цртачке и сликарске медитације унутар које је делао Петар Ћурчић, ловац на сопствене фантоме, у заплетеном лавиринту модерне уметности.
мр Данило Вуксановић
помоћник управника ГМС
На слици:
Петар Ћурчић, Циглана код Ковиља, 2003.
