Установе културе саткане су од људи, година и остварених снова.
У години великог јубилеја којим ће Галерија Матице српске у октобру обележити 175 година од оснивања, приридно је да се осврнемо иза себе и кроз постигнућа својих претходника сагледамо све до сада остварено, a истовремено замислимо све оно што у будућности треба да тежимо.
Историјати установа сачињене су од стремљења, опредељења и достигнућа појединаца њихових идеала, снова и достигнућа. Биографије установа саткане су од биографија појединаца, а слика су времена у којима су живели и деловали. Прича о историјату Галерије Матице српске започиње се великим Савом Текелијом чији портрет и стоји у овој сали на централном месту. Од њега је потекла идеја за оснивање Музеума Матице српске. Од њега је стигао и први дар у виду 11 породичних портрета које је поклонио Матици српској са идејом да остави вечни траг у времену о својим прецима и породици кроз дела ликовне уметности. Управо тај дар, тај мали пантеон породице Текелија подстакао је његовог пријатеља и сарадника Теодора Павловића, секретара Матице српске да покрене оснивање Музеума на седници управног одбора 1847. године у згради старог Текелијанума у Пешти. Ипак, од тренутка оснивања до отварања Музеја Матице српске за јавност требало је да прође скоро 90 година.
Први званични управник музеја био је Фрањо Малин (Петроварадин, 9. август 1884 – Петроварадин, 20. децембар 1955). Публициста, професор, писац, културни посленик, соколски функционер. Рад у Матици српској започео је 1929. године где је током година стекао велики углед као човек демократских убеђења и југословенске оријентације. За кратко време успешно је средио Матичину Библиотеку и припремио прву сталну музејску изложбену поставку (галерију, археолошку, историјску и етнолошку збирку, као и рукописе и архивску грађу), а затим је 1932, подносећи извештај Управном и Књижевном одбору о инвентарисању књига у Библиотеци, Фрањо Малин предложио да се уреде Матичина архива и Музеј, те је на пролеће 1933. године иницијатива за отварање Музеја је почела да се реализује. На предлог Музејског одбора приликом оснивања Музеја Матице српске 30. марта 1933. године Малину је с пуним поверењем поверена дужност кустоса и управника, коју је обављао са великим успехом до рата 1941. године. Располажући скромним материјалним средствима, са свега два помоћна службеника, Малин је вршио своју дужност врло савесно, са много љубави и одушевљења. Подржан од чланова Музејског одбора, Малин је знатно допринео успешном формирању Матичиног Музеја, који у то доба није уживао субвенцију од државе, него се развијао једино захваљујући разумевању тадашње управе Матице српске. То је био први Музеј у Новом Саду. Он је 1933. године располагао са око 200 уметничких дела. Већ тада, у оквиру Музеја могли су се сагледати обриси будуће самосталне Матичине установе – Галерије Матице српске.
Фрању Малина је на месту управника Музеја, на кратко, наследио сликар Миленко Шербан. Након неколико година рада на конзервацији и рестаурацији дела из Музеја, Шербан је септембра 1945. године именован за кустоса и директора Музеја Матице српске. Турбулентне послератне године нису пружале могућност за велика дела али су довеле до издвајања Галерије Матице српске као самосталне установе и оснивања Војвођанског музеја.
Миливој Николајевић (24. март 1912, Сремска Митровица – 27. август 1988, Нови Сад), сликар, ликовни педагог, именован је за првог управника Галерије Матице српске 1947. године, Заједно са рестауратором Јованом Севдићем и у сарадњи са кустоскињом Уметничког музеја у Београду, Зорицом Симић-Миловановић, поставио је нову сталну изложбу Галерије Матице српске која је отворена за јавност 26. децембра 1948. године.
Својим тридесетогодишњим радом допринео је професионализацији рада Галерије у свим сегментима деловања. У његово време Галерија се преселила у сопствену, данашњу зграду. У новој згради формирана је репрезентативна стална поставка, започет рад на заштити уметничких дела кроз оснивање Конзерваторско-рестаураторског одељења и уведена редовна изложбена активност. Штампан је први каталог поставке из те 1958. године. Поводом сто двадесет и пете годишњице Галерије Матице српске 1972. године из штампе излази богато илустрована монографска студија енциклопедијског формата у уредништву Миливоја Николајевића, Српско сликарство XVIII и XIX века са текстовима Миливоја Николајевића, Динка Давидова и Олге Микић. Као уметник допринео је препознавању савремене уметности као важне области у деловању Галерије, а подједнаки значај давао је приликом попуњавања збирке дао је историјском и актуелном стваралаштву. У његовом мандату започета је и међународна сарадња како кроз гостовања страних изложби тако и кроз представљање српске уметности.
Проучавао је, а затим и представљао уметност прошлих времена на савремен начин и борио се за њено место у друштву. Креирао је излагачку политику Галерије, трудећи се да организује бар две изложбе годишње: једну историјску, монографску или тематску из прошлих епоха и једну савремену, актуелне уметничке праксе. Таквом политиком даје велики допринос проучавању уметничког наслеђа али и популаризацији актуелне војвођанске уметности кроз групне изложбе савремених војвођанских уметника и самосталне ретроспективне изложбе. Успоставља сарадњу са сродним институцијама (Народним музејом из Београда, Војвођанским музејом, Музејом града Новог Сада, Кабинетом графике ЈАЗУ, Библиотеком Матице српске) и Комисијом за културне везе са иностранством. Тиме обогаћује излагачку делатност и доприноси популаризацији Галеријских експоната изван њених излагачких сала. Својим ангажманом доприноси успостављању Галерије Матице српске као самосталне институције. Установљеним програмом даје основни модел за рад Галерије у наредним деценијама. У знак захвалности, у оквиру обележавања јубилеја 170 година трајања ГМС изложбене сале у приземљу понеле су његово име.
Радивој M. Ковачевић (Нови Сад, 7. новембар 1914 – Нови Сад, 17. јануар 1992) је у историји Галерији једини био вршилац дужности управника у периоду од 1976 до 1979. године. Од 1950. године радио на обнови и попуњавању уметничких збирки Матичиног музеја као референт и кустос а 1959. године постао помоћник управника Миливоја Николајевића и на тој дужности остао до 1976. године, да би потом постао в. д. управника све до пензионисања, 1979. године. Широког образовања, полиглота и изразито иницијативан, допринео је да се у земљи и иностранству афирмишу изузетне вредности збирке Матичине Галерије, као и традиција и култура овог поднебља. Многобројне домаће и стране делегације и групе које су посећивале Галерију, с великим интересовањем су слушале његове коментаре сталне поставке. Његова посебна заслугаје је утемељивање и развијање галеријске пропагандне службе. Још као помоћник управника настојао је да ову важну делатност што више развије и обогати прихватајући посете великог броја угледних политичких, јавних и културних посленика из свих крајева земље, а посебно из иностранства, чиме је Галерија учврстила своје место у групи најпознатијих културних институција тадашње Југославије. Будући да је имао везе са савезним Протоколом, долазио је у додир са еминентним представницима страних држава и на згодан начин учинио да се у програме њихових посета Новом Саду укључи и обилазак Галерије Матице српске, што је знатно допринело њеној афирмацији у широј јавности.
Милан Соларов (Кумане, 2. јануар 1933 – Нови Сад, 2019), историчар уметности и сликар налазио се на дужности управника Галерије Матице српске од 1979. до 1983. године. У Галерију је стигао са Академије уметности те је као педагог по вокацији полазио са становишта да је музеј у својој суштини васпитно-образовна установа. Соларов је тежио да музејска делатност постане популарнија и привлачнија за публику разноврсним, садржајним и занимљивим програмима. Формирањем посебне Педагошко-пропагандне службе 1980. године Галерија Матице српске је на иницијативу Милана Соларова организационо унапредила и методолошки разгранала ту врсту рада. Подржавао је идеју да Галерија буде место живљег интересовања за уметност и изван тематског круга њених збирки. У овом периоду реализацијом и организација гостујућих камерних изложби из сопственог фонда у другим музејима и културним институцијама у земљи, приређивање јавних предавања, промоција, концерата и других приредби, Галерија је утврдила своје место и у најширем друштвеном окружењу.
Олга Микић (Београд, 24. октобар 1928 – Нови Сад, 2017), историчар уметности, музејски саветник и управница између 1984. и 1988. године је у Галерији провела пуних 35 година. Своје велико знање стекла је на терену и депоу Галерије Матице српске, а живот је посветила проучавању, откривању, атрибуисању дела националне ликовне уметности новијег доба и представљању кроз монографске и проблемске изложбе. Њен утицај на програме Галерије био је присутан у свим тим годинама. Разумевањем значаја установе, која се поред сакупљачког, изложбеног и научноистраживачког рада, бави и заштитом покретних културних добара, подржавала је и реализовала конзерваторско-рестаураторске радове који су помагали, не само да дела изгледају боље, него и да се дође до поузданих закључака о делу. Ставом да сва изложена дела морају бити конзерваторски третирана и опремљена за излагање без обзира на власништво, Галерија је стекла поуздане сараднике и углед установе у којој се одувек радило систематично уз поштовање највиших стандарда музеологије. Одласком из Галерије није напустила струку. Наставила је да пише и објављује студије и буде активан саветник у свим галеријским пословима.
Наследила ју је њена дугогодишња колегиница Лепосава Шелмић (3. октобар 1944, Кулпин – 30. септембар 2002, Сасари, Сардинија), магистар историје уметности, музејска саветница, управница Галерије Матице српске од 1988 до 2002. године. Као посвећени истарживач и проучавалац нацвионалне уметности новијег доба спровела је бројне значајне подухвате. Проширила је изложбене капацитете зграде доградњом велике сале на другом спрату и тиме створила услове за проширење сталне поставке на уметност прве половине 20. века. Стварала је боље услове за чување и смештај уметничких дела, боље услове за рад кустоса и свих запослених, увек поштујући и истичући заслуге предходних генерација радника Галерије. Покренула је процес дигитализације увођењем компјутера и спровођењем дигитализације. Налазећи се на челу Галерије Матице српске скоро 15 година успевала је да око Галерије окупи широк круг добротвора, дародаваца, покровитеља и поштовалаца. Великим личним и професионалним угледом допринела је да бројни дародавци Галерији поклоне уметничка дела од значаја за историју и културу српског народа. На тај начин се увећавао и обогаћивао уметнички фонд и проширивала изложбена и издавачка делатност. У оквиру научно-истраживачког рада на којем је нарочито инсистирала, обишла је велики број српских православних светиња у Румунији, Мађарској и Војводини, и препознала и датовала многе до тада анонимне ауторе вредних слика културног наслеђа. Посебан допринос је остварила на спасавању и заштити културних добара ратом захваћених подручја током деведесетих година ХХ века, продуживши живот иконама православних цркава у Вуковару и Даљу, као и на конзервацији, рестаурацији и презентацији икона Сремске, Бачке и Банатске епархије.
Бранка Кулић (Солин, 7. септембар 1950) је у Галерију стигла 2001. године из Покрајинског завода за заштиту споменика културе као већ формиран стручњак са богатим искуством у области заштите културног наслеђа. Рад у Галерији Матице српске, започела је на пословима помоћника управника, а 2002. године именована је за управника Галерије. Током осам година проведених на челу Галерије Матице српске предано је радила на унапређењу рада Галерије као савремене и активне националне музејске институције. Предано је радила на попуњавању уметничког фонда, проширењу изложбене и издавачке делатности, а изнад свега на формирању нових сталних поставки. Препознајући важност сарадње и верујући у важност научног приступа у раду Музеја интензивирала је сарадњу са Катедром за историју уметности Филозофског факултета у Београду што је довело до публиковања бројних научних студија и реализације капиталних националних изложби. Паралелно је неговала однос према претходницима и кроз бројне публикације се захвалила својим колегама. Велику пажњу посветила је и перманентном образовању стручних кадрова у Галерији несебично преносећи своја искуства и знања на млађе колеге али и подржавајући их да се стручно усавршавају.
Др Бранка Кулић је један од ретких посвећеника свом позиву, професионалац који се доказао у свим доменима културне баштине: заштити, проучавању, музејској и издавачкој делатности. За собом је оставила обиман корпус реализованих пројеката и публикација али изнад свега је оставила узоран пример будућим генерацијама о високим професионалним и етичким нормама које треба следити у свим доменима бриге о културном наслеђу. Један је од оних културних посленика који се нису штедели већ су сва своја знања и истраживања уградили у корпус националне историје новог доба.
Свесни да се рад Галерије данас заснива на темељима које је поставила ова група истакнутих културних прегалаца у години пред велики јубилеј одлучили смо да захвалност искажемо не само речима него и делима. На предлог породице Шелмић, током ове године примили смо на чување неколико предмета из њихове породичне колекције. Посебну важност за нас има пастел Мала Бека из 1946. године, рад Миленка Шербана на коме је приказана двогодишња Лепосава. Он свдочи о судбинским везама где је једну будућу управницу сликао тадашњи управник Музеја Матице српске. Интиман по атмосфери и нежан у изведби он пружа другачију слику како о аутору тако и о портретисаној.
Подстакнути дивном гестом породице Шелмић, одлучили смо се да у овој години откупимо један рад Миливоја Николајевића и тако употпунимо његово присуство у галеријској колекцији који је водио скоро 30 година. Портрет Максимовића дело је које на најбољи начин илуструје Николајевићев интимистички приступ представи човека и дело је које нам је недостајало у колекцији. А трагање за делима Миленка Шербана донело нам је фантастичан поклон која је даровала своје породичне портрете
Уз ова новопринвљена дела, поносни смо на збирку портрета управника Музеја и Галерије Матице српске. Сви ови стручњаци уткали су себе у историју Галерије Матице српске и својим деловањем оправдали велике идеје Саве Текелије. Подсећајући јавност на њих ми им данас одајемо част и исказујемо захвалност. Свесни да само поштујући традицију стварамо традицију!
Др Тијана Палковљевић Бугарски
Управница Галерије Матице српске
