Век Јована Солдатовића

Пишу др Тијана Палковљевић Бугарски и мр Данило Вуксановић поводом 100 година од рођења Јована Солдатовића

Проток времена одвија се у размаку од прошлости, преко садашњости до замишљене будућности. На тим основама градимо мисли, ставове и емоције. У тренутку када почињемо да упознајемо чињенице из окружења, у задатом прошлом времену како би изучили уметничко дело, увиђамо да смо на самом почетку истраживања. И тако у круг. Времена се разлиставају и свака недоумица повезује се количином занемареног, у односима што их је својевремено поставио Мирослав Антић. Јован Солдатовић успео је да премрежи временска ограничења и да вајарским присуством трајно обележи човека, његову природу и карактер. Свеобухватност његовог уметничког ангажмана може се измерити слободом његовог уметничког израза у идеалној сразмери учествовања у уметничким и друштвеним подухватим аподједнако. Стога се обриси нових читања његових дела назиру у добу када Јована Солдатовића нема међу живима, у години када се навршава стотину година од његовог рођења.

Велики јубилеји прилике су и поводи да се подсетимо уметника који су својим стваралаштвом обележили делатност одређених институција, живот града или токове историје уметности. Галерија Матице српске једна је од националних установа културе која се труди да кроз своје програме чува сећање на великане прошлости и њихове доприносе националној култури. У години у којој се навршило 100 година од рођења великог новосадског вајара Јована Солдатовића установе културе испланирале су омаж његовом делу. Музеј града Новог Сада и Галерија Belart су реализовали изложбе којима се публика подсетила његовог великог дела. Позвани да у оквиру изложбе Јован Солдатовић – Вертикале у Галерији Belart (16. април – 15. мај 2012) одржимо једно тематско предавање, запитали смо се како да у једној краткој форми представимо однос овог уметника са Галеријом Матице српске, али и да укажемо на поједине аспекте његовог богатог опуса. Јован Солдатовић је један од оних уметника који су у послератним годинама узели активно учешће у културном животу града и професионализацији рада установа културе и образовања. Највећи допринос Солдатовић је дао дефинисању и покретању Завичајне збирке Музеја града Новог Сада али је активно био укључен и у делатност Mатице српске али и касније по осамостаљењу и пресељењу у сопствену зграду и Галерији Матице српске.

Током 1955. Године ступио је на снагу Закон о управљању културнопросветним, уметничким и научним установама, те је секретар Матице српске Милош Хаџић изнео предлог састављен у духу тог закона о увођењу друштвеног управљања у Матичиној библиотеци и Галерији. Управном одбору упућен је предлог да се при Библиотеци и Галерији оснују савети и да се у складу с тим ураде измене и допуне правилника ових установа. Био је то само још један корак ка друштвеном самоуправљању као моделу функционисања социјалистичког друштва. На Трећој седници Управног одбора Матице српске одржаној 27. октобра 1955. Године донет је документ: Предлог за реорганизацију Савета при Библиотеци и при Галерији Матице српске и измене правилника обе установе. Такође, именовани су чланови Савета Галерије: Бошко Петровић, сликар, Рајко Николић, директор Војвођанског музеја, Јован Солдатовић, вајар, Милош Хаџић, секретар Матице српске, Јожеф Ач, сликар, Бошко К. Петровић, књижевник, инж. Војислав Мидић, архитекта, и Никола Јаковљевић, директор предузећа. Извесно је да је тим именовањем Солдатовић постао део управе и да је као активни учесник уметничке сцене допринео опредељењу тадашњег управника Галерије да савремена уметност буде заступљена у раду Галерије.

Пресељењем Галерије у сопствену зграду на Тргу галерија 1, стекли су се услови за професионалнију, бројнију и целовитију поставку. Стална поставка Галерије Матице српске отворена је за публику 1. јуна 1958. године. Први и други спрат заузела су дела 18. и 19. века, по одабиру др Миодрага Коларића, Миливоја Николајевића и Олге Микић, док је савремена уметност била изложена у изложбеним просторијама у приземљу. Одабир експоната за „прву музејску поставку савременог стваралаштва у Војводини“ која је обухватла 72 дела урадила је комисија коју су чинили: сликари Бошко Петровић, Милан Кечић, Јожеф Ач и Миливоје Николајевић и вајар Јован Солдатовић. Изложба је имала за циљ да „прикаже ликовне домете и афирмацију актуелних проблема у ликовној уметности, али и континуитет уметничког стваралаштва аутора са подручја Војводине“.

У децембру 1970. годинеје у Галерији је приређена „Ретроспективна изложба Јована Солдатовића“ са студијским каталогом. Изложбу је организовала Галерија савремене ликовне уметности. Насупрот великој присутности у свакодневици Галерије Матице српске и њеним радним телима у њеној колекцији чува се релативно мали број Солдатовићевих радова. Пристизали су постепено, кроз откупе и његове дарове.

Прво је, 1955. године у колекцију ушло попрсје изливено у бронзи Тома Росандић која је откупљена са самосталне изложбе одржане у Новом Саду исте године. Као омаж учитељу ова биста указује на стилско и уметничко поштовање лика и дела великог југословенског вајара у чијем атељеу је Солдатовић провео младе године. Ова биста била је део прве сталне поставке ГМС 1958. године, а од 2017. године изложена је у оквиру Пантеона уметника – групе скулптура изложених у степеништу Галерије које указују на уметнике као стубове културе сваког уметничког музеја. Нешто касније 1976. године у оквиру обележавања 150 година Матице српске поручена је биста почасног председника и утемељивача идеје о оснивању Музеума Матице српске Саве Текелије. Она је прво постављена у улазном холу заједно са бистом секретара Теодора Павловића, а данас су обе постављене на степеништу које води ка поменутом Пантеону уметника. Неколико деценија касније, 1995. године Галерија је откупила фигуру у бронзи Бранко Радичевић изведену 1983. године. Још један омаж прошлости, овај пут великом песнику трагичне судбине, Солдатовић је сачувао лик у јединственој изведби. Друга верија ове скулптуре из 1972. Године налази се на чувеном Бранковом Стражилову и у јавном простору чува сећање на идеје овог националног великана. Поред планских откупа неколико дела је у колекцију стигло као уметников дар. Године 1998. Солдатовић је Галерији Матице српске поклонио скулптуру Двоје из циклуса Бележење човека насталу 1964. године. Наведену скулптуру Галерија је купила са самосталне изложбе 1964. године али је она касније позајмљена аутору који је није вратио већ је три деценије касније поклонио установи. Исте године, Солдатовић је поклонио Мапу са 13 сериграфија са називом Јован Солдатовић – Искре, издату 1997. године у Сремским Карловцима. Овај занимљив скуп његових најпознатијих скулпторских дела у цртачкој техници важан је за боље разумевање суштине његовог стваралаштва.

Током 1992. године Солдатовић је Галерији поклонио гипсани модел за бисту Саве Текелије изливену 1976. године. Тиме је сачуван модел са кога су изливене бисте за Галерију и Матицу српску 1976. године.

У и испред зграде Матице српске такође се налази неколико дела. Декоративна композиција је саставни део ентеријера некада антикварнице, а данас књижаре у приземљу зграде. Изведена као аутентични украс амбијента неодвојиви је део простора и неуобичајен исказ Солдатовићевог уметничког израза. Испред зграде у улици Матице српске 1, у алеји великана значајних за историју Матице српске постављеној 1976. године у оквиру обележавања 150 година од оснивања, налази се и биста Саве Текелије. Иста биста Саве Текелије изливена је 1997. године и свечано откривена на Свечаности поводом обележавања Дана Галерије и обележавања 150 година Галерије Матице српске. Заједно с њом изложена је и биста Теодора Павловића, рад Радмиле Граовац, откупљена 1972. године. О значају јубилеја говорила је Лепосава Шелмић, а свечаност је отворио Бошко Петровић, председник Матице српске док је бисту открио Божидар Ковачек, потпредседник Матице српске. Ти блиски односи између Јована Солдатовића и Галерије резултирали су да је током деведесетих година уметник у Галерију донео две скулптуре на чување и никада се није вратио по њих. У години обележавања Јубилеја, 170. Година оснивања одлучено је да се испред зграде Галерије поставе две наменски изливене скулптуре. Избор је без много размишљања пао на дуго чувано дело Милан Коњовић вајара Јована Солдатовића.

А како су настајале неке од скулптура Јована Солдатовића?

Многе су настајале у разговору са пријатељима и колегама, као што је то био случај са споменичким комплексом посвећеном настрадалим борцима Шајкашког одреда у Жабљу. Тада је Мирослав Антић у његовој непосредној близини, у причи предложио Јовану Солдатовићу да би било добро да три фигуре израњају из непрегледне војвођанске равнице како би обележиле простор у коме се десио фашистички злочин. Тако ће га људи запамтити. Многе сентенце изванредних записа Мирослава Антића такође су послужиле Јовану Солдатовићу за настанак нових дела али и за и додатна филозофска тумачења већ готових вајарских радова. Тако су у синергичном сазвучју двојица уметника, личности од изузетног значаја за културу Војводине, заправо радили на истом племенитом задатаку.

Такав је био и случај са изливеном скулптуром Милан Коњовић која представља познатог сликара, експресионистичког Маестра боје и доживљаја. Солдатовића скулптура, постављена испред Галерије Матице српске реализована је у дослуху са aкадемиком Миром Вуксановићем који је записом Споменик казаном 1996. године (Вуксановић 2018: 240) у Сомбору, помогао Солдатовићу да на основу њега начини достојан споменик великом сликару. У њему Вуксановић пише: …оставивши непрегледну сликарски ужарену равницу, моћну како само земља може бити, и притајену жељу да га опет сретнемо, на истом месту, на путу ка његовој Галерији, онако повијеног у раменима, са шалом под грлом, у бронзи, на тргу, као да још хода, као да је у корачају на тренутак застао, па би се тада видело колико је природан споменик што га је Сомбор свом сликару подигао… Тако се, уместо да је у корачају својим Ћелавим сомборским тргом, бронзани Коњовић нашао испред обновљене фасаде Галерије Матице српске како би фигуративно и симболички најавио нови изглед Трга Галерија и Парка скулптура у њему. На сомборски одговор, нажалост, још увек се чека. Упркос времену, садашњи Трг Галерија новосадски, биће окружен Парком скулптура унутар кога ће се, верујемо, наћи још неко дело Јована Солдатовића. Тако сензитивна скулптура Двоје испред Галерије ликовне уметности Поклон збирке Рајка Мамузића, затим Надежда Петровић рад вајарке Мире Сандић испред Спомен збирке Павла Бељанског и скулптура женског акта Радмиле Граовац испред зграде Галерије Матице српске не би биле усамљени знакови уметничког присуства изван зидова галерија. Промишљајући о малобројном присуству скулптура Јована Солдатовића у колекцији Галерије Матице српске заправо смо спознали његов често истицан став о скулптури у јавном простору.

Свако помињање Јована Солдатовића асоцира мноштво представа, иконичних полидимензионалних обличја поред којих свакодневно пролазимо и заустављамо се у медитацији. И свако би могао сасвим природно у себи да закључи како и нема бољих места за лоцирање Солдатовићевих скулптура од простора самог, од поднебља које их окружује. Мислећи о простору (неодређеном) између сфера јавног и интимног, примећујемо како нам је данас на многим позицијама нарушена визура простора. Не само у урбанистичком смислу (не)осмишљавања средине којој припадамо, већ још више у намери да се и тај простор насели порукама из домена идеологије дневнополитичког дискурса. Прошлост је и добар и лош савезник у оваквим пословима. У историји се тај феномен стално обнавља и ретки су примери које можемо изузети. Дело Јована Солдатовића успева да се устроји као визуелно обележје доба у коме је настало али и као претходница невеселе будућности ослоњеној на темељним вредностима подручја из кога је као уметник и човек потекао. Управо обележавањем и подсећањем на трагичне догађаје из прошлости које је користио као повод за настанак метафизичких посвета човечанству, Јован Солдатовић је исписао тестаментарну поруку свим генерацијама. Споменички комплекси и скулптуре у јавном простору постале су саставни део природног окружења упућујући човека на универзалне знакове примордијалне снаге. Ширина замишљене идеје се у случају Јована Солдатовића никада није задржавала само на једном аспекту уметничких подухвата. Самостално и у групи/друштву, предан општем интересу хуманистичких настојања, овај уметник могао је да сагледава, осмисли, креира и реализује. Данас многе од тих идеја изгледају мегаломанске у односу на савремене концепте скулптуре у јавном простору и то много више захваљујући развоју ситуације на терену у тренутку када је стваралачки процес ауторског дела изменио свој карактер. Баш као што је и знао да личности које чине посебност наше културе морају имати споменик у виду савременог уметничког дела, тако је претпостављао и да све што се десило пре него је почео да ствара, уметник/вајар може да регенерише сопственим актом у савременом контексту. Иако су његово препознатљиво стилско делање неки поредили са чувеним светским вајарима Солдатовић је дубоко осећао да се уметник постаје једино када се узима са свог изворишта, било да се ради о претходницима или маркирању завичајних утицаја, у сазвучју са природом. Може бити да је, делом због ширине и монументалности Солдатовићевог дела, његових радова мало у колекцији Галерије Матице српске. Или је можда та чињеница статистичка деформација захваљујући којој истичемо сасвим супротне карактеристике његовог дела. Активан у многим установама и институцијама културе, присутан и као друштвени прегалац и као уметник истовремено, чинио је за уметност толико да и данас гледамо у његова дела као у симболе наше културе. Тако се овом приликом присећамо још једног јубилеја везаног за Солдатовићево име. 1971. године, пре пола века постављена је у Новом Саду на кеју монументална скулптура Породица као споменик трагично настрадалим жртвама злогласне Рације 1942. године. И неодређује њену монументалност само величина изведених фигура. Концентрисаност вертикалних знамења, понегде перфорираних и смештених испред брода Петроварадинске тврђаве као усправни застор, заправо је опомињујућа сценографија за трагични историјски комад. Дунавска хоризонтала, као визуелни опонент трајања и протока времена учи нас, да рачунајући колико је година прошло од злочина можемо научити да памтимо. Памћење је и визуелна ствар која може бити материјализована у уметничком делу осмишљеном за ту сврху. Визуелни индентитет погрома оличен је у делу Породица Јована Солдатовића готово осамдесет година од новосадске Рације и 50 година од настанка споменика. Следеће године навршиће се 60 година од када је реализован и постављен споменик палим борцима шајкашког партизанског одреда код Жабља. И овај споменик као и Породица потврђује чувену вертикалу идејног решења и уздизање човеколиких витких дивова на благом узвишењу (тумулусу), у ставу слободном, два заједно и један издвојен са раширеним рукама. Шајкашки људи знаменитог краја симболишу слободног човека, али и уметника који својим делом у времену упорно сведочи човековом забораву.

У тексту недавно преминулог историчара уметности Беле Дуранција под насловом Руке вајара у монографији о Јовану Солдатовићу споменуте су скулптуре у Новом Саду у тренутку када се вајар досељава у град који постаје центар Дунавске бановине. Вероватно није могао, тада десетогодишњак да претпостави да ће овај град захваљујући Јовиној огромној стваралачкој енергији и способности, (када њему дође време) бити насељен великим бројем његових скулптура. Споменута је и архитектура/зграда Дунавске бановине, дело чувеног Драгише Брашована, Раднички дом чија је градња завршена 1931. године, због чињенице да је Солдатовић био испрва уписан на студије архитектуре, у времену када је скулптура била саставни део архитектуре. Ако наставимо низ вајарских белега новосадских из прошлости, до Солдатовића, имаћемо пред очима представе Гвозденог човека, премештеног са старе на адаптирану зграду, у посебну нишу, мало помереног у односу на Мештровићевог Светозара Милетића постављеног 1939. Године на Тргу Слободе. Симбол Новог Сада за време окупације је по налогу тадашњих власти размонтирао вајар Карољ Барањи. Вајарску школу коју је Барањи водио за време окупације у Другом светском рату похађао је и Солдатовић заједно са сликаром Бошком Петровићем, Радмилом Рис (касније Граовац) и другим младим уметницима.

Из дроновске перспективе надгледао је онда, као и данас, град Нови Сад полетни Меркур/Хермес, рад знаменитог вајара Ђорђа Јовановића изнад новоподигнуте куполе Српске банке. Ту, на новосадским фасадама су били сецесионистички рељефи Михаља Каре, будимпештанског вајара и графичара, а оку младог гимназијалца, пише Дуранци, сигурно није промакла монументална скулптура Радника/Тубалкаина, Томе Росандића на тростепеној конзоли Радничког дома (касније његовог професора) чији романтизовано бронзано попрсје ће Солдатовић поклонити Галерији Матице српске. У том кругу, унутар модернистичког центра, налази се и галерија Belart. У непосредној близини, у Дунавском парку, након што пређете углачане уломке надгробних јерменских споменика, видећете најинтерактивнију Солдатовићеву бронзу патинирану додирима деце и присношћу људи. Талентовани српски сликар и песник Ђура Јакшић, чворновато укорењени са палетом у руци, има и свог скадарлијског двојника у Београду. Данас, у наставку набрајања скулпторских радова након времена Солдатовићевог, на новосадским улицама и трговима запазићете радове Младена Маринкова, Слободана Бодулића, Ласла Силађија, Саве Халугина, Александра Зарина, Стевана Филиповића, Зорана Ивановића, Луке Кулића и других. Све оне ће сведочити о нарочитој новосадско-вајарској традицији чије се обличје константно трансформише под снажним утицајем савремених друштвених процеса. Коначно, могло би се закључити да смо изливањем и постављањем скулптуре Милана Коњовића у јавни простор испунили један завет Јована Солдатовића. Великом сомборском сликару дали смо просторни оквир, ставили га у дијалог са пролазницима и тиме испунили улогу скулптуре управо онако како је Солдатовић веровао да треба да има. Избавили смо је из депоа, из скучених музејских зидова и удахнули нови живот истовремено Коњовићу и Солдатовићу. Подстакнути јубилејом стогодишњице Солдатовићевог рођења, а у сусрет обележавању 175. Година трајања Галерије Матице српске планирамо да излијемо и скулптуру Двоје из циклуса Бележење Човека која се чува у колекцији у гипсаној верзији. Тиме ћемо, као и много пута до сада у историји Галерије Матице српске преклопити прославу институционалног јубилеја и стваралаштва Јована Солдатовића. Покушаћемо и њој да нађемо прикладно место на отвореном – у врту Галерије или Парку испред ње како би и овај пут испунили његово уверење о томе како је скулптурама место у простору, у људској близини.